Međunarodna studija objavljena u Science pokazuje da genetika može objasniti do 55% varijanse u očekivanom životnom veku, znatno više od ranijih procena (6–33%). Istraživači su odvojili spoljne (ekstrinzične) i unutrašnje (intrinzične) uzroke smrti kako bi dobili precizniju procenu naslednosti. Nalaz ukazuje na to da više gena koji deluju zajedno verovatno određuju dugovečnost, ali stil života i dalje utiče na preostalih ~45% rizika.
Geni Mogu Objasniti Do 55% Našeg Životnog Veka, Pokazuje Velika Studija u Science
The new findings are higher than previous estimates, which have calculated the role of genetics in lifespan could range from 6% to 33%. (Abraham Gonzalez Fernandez / Getty Images)(Abraham Gonzalez Fernandez)
Novo međunarodno istraživanje objavljeno u časopisu Science sugeriše da geni imaju veći uticaj na očekivani životni vek nego što se dosad smatralo — do 55% varijanse. Rad se zasniva na podacima iz studija blizanaca i novoj analizi koja razlikuje spoljne i unutrašnje uzroke smrti.
Metodologija i ključno otkriće
Istraživači su razdvojili ekstrinzičnu mortalnost (smrti usled nesreća, nasilja, ekoloških rizika i nekih infekcija) i intrinzičnu mortalnost (smrti koje proističu iz unutrašnjih bioloških procesa, npr. bolesti povezane sa starenjem). Tretiranjem ovih kategorija odvojeno, tim je dobio procenu naslednosti životnog veka od oko 50–55% za intrinzične uzroke, što je značajno više od ranijih procena od 6–33%.
Reakcije stručne javnosti
Ben Shenhar, vodeći autor iz Weizmann Institute of Science, kaže da se ovakva % poklapa sa nalazima iz drugih studija naslednosti (npr. visina ili starost nastupa menopauze). Morten Scheibye-Knudsen iz Univerziteta u Kopenhagenu opisuje pristup kao način „isklanjanja spoljnog šuma“ za otkrivanje biologije starenja.
„Ako pogledate blizance ili druge osobine kod ljudi, često dobijete cifru od oko 50%“, rekao je Shenhar.
S druge strane, Eric Verdin iz Buck Institute upozorava da granice između intrinzičnog i ekstrinzičnog nisu uvek jasne — na primer, podložnost infekcijama ima i genetske komponente — ali autorima je, tvrde, analiza ostala robusna i nakon dodatnih provera.
Šta ovo znači za potragu za „genom dugovečnosti"
Studija podstiče dalje traženje ključnih varijanti koje doprinose dugovečnosti. Do sada su identifikovane neke varijante povezane sa dugovečnošću, poput FOXO3, APOE i SIRT6, ali nijedna od njih se ne pojavljuje kod svih stogodišnjaka. Stručnjaci smatraju da je verovatno reč o kombinacijama više gena koji međusobno deluju.
Jedan od sledećih koraka je sekvenciranje većeg broja genoma stogodišnjaka kako bi se otkrile retke i interakcije koje doprinose izuzetno dugom životu.
Uloga načina života
Autori i nezavisni naučnici naglašavaju da veći genetski uticaj ne znači da je stil života nebitan. Ako genetika čini ~55% uticaja, ostalih ~45% i dalje je podložnih promenama kroz ishranu, fizičku aktivnost, prestanak pušenja, prevenciju bolesti i pristup zdravstvenoj zaštiti.
„Poruka nije da se ne trudite — vaš izbor i dalje može značajno pomeriti ishod“, izjavio je Shenhar.
Zaključak
Studija menja dosadašnje procene uloge genetike u trajanju života i podseća na kompleksnost interakcije gena i okoline. Iako genetika igra važnu ulogu, preventivni i zdrav način života ostaju ključni za povećanje verovatnoće dužeg i zdravijeg života.
Originalno objavljeno na NBCNews.com; prilagođeno i prevedeno za srpsku publiku.
Pomozite nam da budemo bolji.
