Zašto mir i dalje izmiče u Belučistanu: istorija, uzroci i moguća rešenja

Prostrani i mineralima bogati Belučistan, koji se proteže uz jugozapadnu granicu Pakistana, već decenijama predstavlja žarište najdužeg subnacionalnog sukoba u zemlji. Iako je bogat prirodnim resursima, ostaje najsiromašnija i najslabije zastupljena pokrajina u saveznoj politici – što je u kombinaciji sa geostrateškim interesima pretvorilo region u trajni izvor nestabilnosti.

Eskalacija i aktuelni intenzitet nasilja

Najnoviji talas nasilja dogodio se 31. januara, kada su koordinisani napadi izvedeni u gotovo dvanaest gradova širom pokrajine. Napade su izvele secesionističke grupe predvođene Baloch Liberation Army (BLA), pri čemu je poginulo više od 30 civila i najmanje 18 pripadnika snaga bezbednosti. Vlastima su usledile višesatne operacije u kojima su, prema zvaničnim podacima, ubijeni deseci pobunjenika.

Istorijski koreni konflikta

Koreni belučistanskog otpora sežu u poslednje godine britanske vlasti i u komplikovanu političku geografiju predstojanja podele 1947. U vreme stvaranja Pakistana, Belučistan nije bio jedinstvena teritorijalna jedinica: delovi su bili pod direktnom britanskom upravom, dok su druge oblasti činile kneževine (Kalat, Makran, Las Bela, Kharan) sa posebnim statusom.

Mir Ahmed Yar Khan, vladar Kanaata Kalat, formalno je pristao na pristupanje Pakistanu 27. marta 1948, dok je njegov brat Abdul Karim odbio dogovor i pokrenuo prvi ustanak. Taj događaj među mnogim Baločima i danas se doživljava kao „prinudno pripojenje“.

Tokom narednih decenija formirao se ponavljajući obrazac: politička marginalizacija vodi oružanom otporu, potom dolazi vojska, nakon čega sledi privremeni mir – i ponavljanje ciklusa (ustanci 1958, 1960-ih, 1970-ih i početkom 2000-ih).

Obeležja savremenog ustanka

Najžešći talas posle 2000. ubrzao se posle nekoliko ključnih incidenata: 2005. godine slučaj silovanja lekarke Shazie Khalid i, značajnije, ubistvo uticajnog plemenskog vođe Nawab Akbar Bugtija u vojnoj operaciji 2006. Njegova smrt postala je snažan simbol otpora i podstakla novi talas pobune.

U poslednjim godinama proteste sve češće predvode mlađe generacije i pripadnice srednje klase, a žene igraju vidljivu ulogu u društvenom aktivizmu. S druge strane, reakcija države ostaje snažno militarizovana, uz optužbe aktivista za prisilna nestajanja i torturu hiljada etničkih Baloča – optužbe koje vlasti negiraju, tvrdeći da je većina nestalih zapravo prešla u redove pobunjenika.

Geopolitika, projekti i ekonomski interesi

Belučistan je od strateškog značaja: izlaz na more prema Hormuškom moreuzu, veliki rezervati gasa i minerala, luka Gvadar i projekti poput China–Pakistan Economic Corridor (CPEC) pretvorili su pokrajinu u međunarodni interes. Za mnoge lokalne zajednice ti projekti predstavljaju ekstrakciju sa malo benefita za stanovništvo, što pojačava osećaj nepravde i pruža pokriće za narative o „kolonijalnoj“ eksploataciji.

Kineske investicije u rudnike i luke, kao i prateći radovi, učinile su kineske interese i državljane čestim metama oružanih grupa, što dodatno komplikuje bezbednosnu sliku i međunarodnu dimenziju sukoba. Pakistanska vlada takođe optužuje Indiju za podršku separatističkim grupama, a hapšenje Kulbhushana Jadhava 2016. dodatno je zaoštrilo međudržavne tenzije.

Zašto vojska nije dovoljno rešenje

Analitičari ističu da geografske karakteristike Belučistana – ogromna površina, planinski i krševiti teren i slaba naseljenost – otežavaju potpunu vojnu kontrolu. Pobunjeničička mreža koristi prirodna utočišta i lokalno znanje o terenu, što smanjuje efikasnost klasičnih vojnih operacija.

„Gde država vlada kroz strah, poverenje presahne i informacije ne stižu,“ ističe Saher Baloch. Bez saradnje lokalne zajednice obaveštajni tokovi su oslabljeni, pa ni zaštićene zone nisu imune od napada.

Moguća rešenja i preporuke

Većina stručnjaka poziva na prelazak sa pristupa koji dominira sila na kombinaciju političkog dijaloga, pravde i ekonomskih mera. Ključne preporuke uključuju:

• odgovaranje na optužbe o prisilnim nestancima i uspostavljanje verodostojnih mehanizama za istinu i pomirenje;
• garantovanje izborno legitimne i lokalno relevantne političke zastupljenosti;
• pravedniju raspodelu prihoda od eksploatacije resursa i uključivanje lokalnih zajednica u projekte;
• konkretnu agendu za strukturirani dijalog uz međunarodno posredništvo ili nadzor po potrebi;
• kombinovanje bezbednosnih mera sa programima izgradnje poverenja i ekonomskim inicijativama lokalnog značaja.

Bez sistema koji odgovara na političke i ekonomske zahteve, a ne samo bezbednosne pretnje, sukob će verovatno ostati trajna komponenta regiona. Belučistan ostaje izazov koji zahteva dugoročan, politički i inkluzivan pristup – ne samo vojnu silu.