Analiza podataka iz ~750.000 uzoraka iz UK Biobank i All Of Us otkrila je da oko 11% ispitanika ima povišen nivo EBV DNK, a istraživači su identifikovali 22 gena povezana sa tim stanjem. Mnogi nalazi upućuju na ulogu HLA lokusa i gena kao što su SLAMF7 i CTLA4 u modulaciji imunog odgovora. Rezultati su asocijativni — ne dokazuju uzročnost — i pozivaju na dalje studije na raznovrsnijim populacijama.
Virus „mono“ (Epstein‑Barr) Povećava Rizik Od MS I Nekih Karcinoma — 22 Gena Otkrivaju Mogući Razlog
The Epstein-Barr virus infects most people, but in some, it raises the risk of chronic illnesses. Why?. | Credit: KATERYNA KON/SCIENCE PHOTO LIBRARY via Getty Images
Nova analiza genetskih podataka i sekvenci virusa ukazuje na to zašto Epstein‑Barr virus (EBV), poznat i kao uzročnik mononukleoze („mono“), kod manjeg dela populacije može preći u dugotrajnu infekciju i doprineti pojavi autoimunih bolesti i nekih karcinoma.
Šta su istraživači uradili
Tim sa Baylor College of Medicine analizirao je "odbačena" čitanja iz sekvenciranja ljudskog genoma u velikim biobankama — UK Biobank i američkoj All Of Us — kako bi identifikovao tragove virusne DNK. Pregledom podataka iz ~750.000 uzoraka, istraživači su našli da je oko 11% ispitanika imalo visoke nivoe EBV DNK, što upućuje na aktivniji ili perzistentniji oblik infekcije.
Ključna zapažanja
- Visoki nivoi EBV DNK bili su povezani sa stanjima ranije dovođenim u vezu sa virusom, uključujući bolesti slezine i Hodgkinov limfom.
- Slabije potvrđene povezanosti uključuju reumatoidni artritis, lupus, KOPB, srčane bolesti, otkazivanje bubrega, moždani udar i epizode depresije.
- Istraživači su identifikovali 22 ljudska gena povezana sa većom verovatnoćom perzistentnog prisustva EBV‑a u organizmu.
Koji su geni važni i šta to znači
Mnogi od pronađenih varijanti nalaze se u HLA lokusu — regiji koja kodira molekule za prezentaciju antigena i ima ključnu ulogu u imunosnom prepoznavanju. Promene u tim genima mogu modifikovati kako imunološki sistem prepoznaje i kontroliše EBV, pa može uslediti slabo suzbijanje replikacije virusa.
Među istaknutim genima su SLAMF7 (važno za aktivnost NK ćelija) i CTLA4 (regulator T ćelija). Varijante u ovim genima sugerišu da su i mehanizmi ćelijske imunosti i kontrola upale uključeni u razliku između kratkotrajne i dugotrajne infekcije.
Ograničenja i dalje potrebe
Autori jasno naglašavaju da je reč o asocijacijama: trenutni podaci ne dokazuju uzročnost. Moguće su dve glavne interpretacije — da te genetske varijante direktno olakšavaju virusu da opstane, ili da predstavljaju širi obrazac slabijeg imuniteta koji omogućava viši viralni teret.
Takođe, uzorak je neravnomeran: UK Biobank je pretežno evropskog porekla, dok All Of Us ima veću genetsku raznolikost. Potrebne su studije na reprezentativnijim globalnim populacijama kako bi se proverile ove veze i identifikovale populacione razlike.
Šta dalje?
Istraživači planiraju da primene slične metode i na druge viruse koji mogu imati dugoročne posledice po zdravlje, kao što su Merkel ćelijski polyomavirus i HTLV‑1. Dalje funkcionalne studije mogu razjasniti mehanizme preko kojih genetske varijante utiču na imuni odgovor i rizik od bolesti poput multiple skleroze.
„Moj laboratorij već analizira rezultate i razmišlja o tome šta od ovoga možemo naučiti i koje nove pravce istraživanja to otvara,“ rekla je prof. Jill Hollenbach, komentarišući rad objavljen u časopisu Nature (18. januar).
Zaključak: Ovo istraživanje daje snažan signal da genetske razlike utiču na to kako EBV opstaje u organizmu i potencijalno doprinosi riziku od autoimunih bolesti i karcinoma. Ipak, potrebne su dodatne studije, posebno funkcionalne i populaciono raznovrsne, da bi se utvrdila uzročnost i praktične implikacije za prevenciju i lečenje.
Pomozite nam da budemo bolji.
