Glomar Challenger (1970) izazvao je teoriju da se Sredozemlje skoro osušilo, a zatim naglo ispunilo kroz Gibraltar. Novija istraživanja dovode u pitanje opseg isušivanja i jedinstvenu megapotop‑hipotezu: evaporiti su možda nastali pod vodom, taloženja su mogla biti ciklična, a glavni prolaz nije nužno bio Gibraltar. Modeli iz 2025. i bušenja iz 2023. sugerišu postepeno ponovno punjenje i alternativne kanale, što menja dosadašnju sliku.
Kataklizmički potop koji možda nije bio: Novi pogled na Messinsku krizu slanosti
6. oktobra 1970. istraživački brod Glomar Challenger vratio se u luku u Lisabonu sa uzorcima koji su izazvali potres u geologiji: jezgrovi izbušeni iz Sredozemnog mora navodili su da je pre oko 6 miliona godina more gotovo u potpunosti presušilo, a zatim da ga je pola miliona godina kasnije iznenada napunio katastrofalni poplavni talas kroz Gibraltar — tzv. Zanklanski potop. Tokom više od pet decenija ta dramatična priča bila je široko prihvaćena, ali novija istraživanja dovode u pitanje i obim isušivanja i samu ideju jednog jedinstvenog megafluda.
Povod i ključni nalazi
Na jezgrima iz Challengera pronađeni su slojevi gipsa i halita (evaporiti), šljunak sa morskim fosilima i školjkama čiji izotopi ukazuju na veoma slane uslove (do ~90% isparavanja). Takođe su identifikovana zakopana korita reka (npr. Nil i Rona) koja sugerišu da je neko vreme morski nivo u Sredozemlju mogao biti znatno niži nego globalni nivo mora.
Kako je nastao dominantan model
Na sastanku u Utrehtu 1973. model snažne desikacije (isušenja) i kasnijeg kataklizmičnog vraćanja vode postao je konsenzus: razdoblje sa ponavljanim taloženjem gipsa (Faza 1), kraće snažno spuštanje i taloženje halita (Faza 2) i kasniji period varijabilnih nivoa i razblaženja (Faza 3).
Zašto su naučnici sada skeptični?
Poslednjih decenija pojavile su se alternative i značajni prigovori: evaporiti se mogu formirati i pod vodom precipitacijom iz veoma koncentrisanih slanih rastvora, a zakopana korita mogu nastati jakim gustim podvodnim strujama ("dense shelf water cascading"). Matematički, količina soli ukazuje da je za njen nastanak verovatno bilo potrebno višestruko pražnjenje i ponovno punjenje bazena — možda i do deset puta — umesto jednokratnog događaja.
Periodičnost i klimatski ciklusi
Na Siciliji su zabeleženi naizmenični slojevi gipsa i organskih šejlova — 16 slojeva udaljenih oko 23.000 godina — što odgovara precesionom ciklusu Zemljine ose i sugeriše ponavljano otvaranje i zatvaranje plitkog prolaza između Atlantskog okeana i Sredozemlja.
Alternativni izvori vode i model iz 2025.
Rad Daniela García‑Castellanosa iz 2025. koristi model erozije i predlaže da je tokom Faze 3 Sredozemlje delimično popunjavano povezivanjem sa velikim slatkovodnim sistemima Paratethysa (pretkom Crnog i Kaspijskog mora). Takvo povezivanje bi dopremilo rečne vode (Volga, Don, Dunav) i moglo podići nivo Sredozemlja na stotine metara, objašnjavajući pojavu manje slanih ostrakoda.
Gde se dogodio event — Gibraltar ili negde drugo?
Novo bušenje JOIDES Resolution u decembru 2023. u Alboranskom moru, neposredno istočno od Gibraltara, nije pronašlo jasne tragove megapotopa, sloj soli niti znake visokog energetskog taloženja: jezgra su bila "izuzetno laminirana" — znak smirenih, niskoenergijskih uslova. To podstiče ideju da glavni prolaz u to vreme možda nije bio današnji Gibraltar, već istočniji ili drugde locirani kanal (npr. vulkanski luk ili potopljeni kanali kroz Španiju ili Maroko) koji su od tada promenjeni tektonikom.
"Ideja megafluda, i podaci koji je podržavaju, uglavnom su pogrešni," — Guillermo Booth Rea.
Šta to znači danas?
Bez obzira na precizan mehanizam, Messinska kriza slanosti je primer kako male geografske ili tektonske promene (plitčenje prolaza) mogu izazvati ogromne posledice: formiranje masivnih naslaga soli, promene morskih staništa i izumiranje velikog broja endemičnih vrsta (oko 89% po nekim procenama). Umesto senzacionalnog jedinstvenog potopa, moderne interpretacije naglašavaju kombinaciju ponovljenih ciklusa, regionalnih razlika i postepenih procesa.
Zaključak
Priča o "najvećem potopu u istoriji" ostaje intrigantna i inspirativna, ali savremeni dokazi i modeli sugerišu složeniju i nijansiraniju istoriju Messinske krize slanosti. Dalja istraživanja jezgra, seizmička snimanja i modeli erozije biće ključni da se utvrdi precizniji scenarij: jedno veliko događanje, više manjih ciklusa ili kombinacija oba.
Ovaj članak zasnovan je na izvorima iz Knowable Magazine i nedavnim istraživanjima (JOIDES Resolution 2023; García‑Castellanos 2025).
Pomozite nam da budemo bolji.
