Smrtonosna ruta: Više od 560 nestalih u Sredozemlju dok migranti rizikuju sve da stignu u Evropu

Na početku 2026. godine više od 560 ljudi nestalo je u Sredozemnom moru pokušavajući da stigne u Evropu — najmanje 500 na rutama iz Libije, Tunisa i Alžira. Ove brojke ukazuju da 2026. već ide ka jednom od najpogubnijih perioda za prelaze preko mora.

Razmere tragedije

Priče preživelih i svedočanstva pokazuju koliko su plovila nebezbedna i koliko su putnici izloženi vetru, talasima i ekstremnim vremenskim pojavama. Početkom februara prijavljeno je da je 53 osobe, među kojima dvoje bebe, nestalo ili poginulo nakon prevrtanja čamca kraj Zuware u Libiji; samo su dve žene, obe iz Nigerije, spašene. Tokom iznenadnog ciklona koji je zahvatio Sredozemlje, veruje se da su stotine, možda i do hiljadu ljudi, izgubile živote.

Život u Libiji i trgovina ljudima

Rizici na putu kroz Libiju dobro su poznati, ali ipak mnogi pokušavaju. Prema podacima IOM-a (Međunarodna organizacija za migracije), između avgusta i oktobra 2025. identifikovano je najmanje 928.000 migranata u Libiji — ljudi koji žele da ostanu ili čekaju mogućnost prelaska u Evropu. Dok čekaju, postaju laka meta milicija i krijumčara.

Izveštaj Kancelarije UN za ljudska prava iz februara opisuje sistematske i profitno motivisane zlostave koje vrše trgovci ljudima i naoružane grupe, od otmica i prinudnog rada do redovnih batina i iznuda.

Svedočanstva preživelih

Ola, 25-godišnjak iz Freetowna (Sijera Leone), ispričao je iz Tripolija da je u Zuwari bio prebijen i zatvoren: „Ruka mi se još nije oporavila nakon što su me udarili gvozdenom šipkom“, rekao je. Proveo je tri meseca u zatočeništvu, prisiljen na rad, dok njegovi roditelji nisu sakupili 700 dolara otkupnine.

„Uslovi su bili veoma loši. Bilo je puno patnje. Ponekad smo imali hleb, a ponekad smo pili vodu koju su koristili za pranje — imala je so u sebi.“

Mubarak, 31-godišnjak iz Sudana, pobegao je iz Darfura kroz Čad u Libiju i opisao slične torture i prinudan rad. I pored traumatičnih iskustava, mnogi, uključujući njega, i dalje planiraju prelazak: „Znam da je prelazak opasan. Samo me pare sprečavaju. U duši znam da je Libija jednako opasna kao Sudan, ali kuda da odem?“

Evropske mere i posledice

Evropske države, posebno one najizloženije kao što je Italija, pooštravaju politike. Novi italijanski zakon, usvojen ranije ovog meseca, dopušta dugotrajnu zabranu ulaska brodova u nacionalne vode u slučaju „teških pretnji javnom redu ili nacionalnoj bezbednosti“ i omogućava preusmeravanje putnika u treće zemlje sa kojima postoje ugovori, poput Albanije, bez jasnih procedura za proveru potreba za zaštitom.

Evropski parlament je takođe podržao izmene pravila o azilu koje članicama omogućavaju prebacivanje tražilaca azila u „sigurne treće zemlje“. Koliko će to smanjiti dolaske ostaje neizvesno: 2025. u Evropu je stiglo više od 63.000 ljudi — broj uporediv s prethodnom godinom.

Zašto ljudi rizikuju?

Stručnjaci ističu da očaj, društvena isključenost i nedostatak perspektive teraju ljude na ekstremne korake. Ahlam Chemlali, istraživačica sa Univerziteta Aalborg, navodi da mnoge žene na granici vide migraciju kao način da povrate kontrolu nad životom, uprkos svesti o rizicima, posebno kada su uključena deca.

Zaključak: Statistika pokazuje samo deo priče — iza svakog broja je ljudska tragedija i razlozi zbog kojih ljudi i dalje biraju opasne prelaze. Dok države pooštravaju mere, humanitarni izazov i dalje ostaje veliki: kako zaštititi ranjive i istovremeno upravljati granicama i bezbednošću.