Fosili iz Maroka stari ~773.000 godina otkrivaju ključni period ljudske evolucije

U pećini Grotte à Hominidés u kvartu Thomas Quarry I, jugozapadno od Kasablanke, otkriveni su homininski ostaci stari oko 773.000 godina koji bacaju novo svetlo na razdvajanje linija koje su dovele do Homo sapiensa, neandertalaca i denisovanaca.

Šta je pronađeno?

Iskopavanja, koja traju od 1994. godine u okviru programa „Prehistory of Casablanca“ (vođenog Nacionalnim institutom za arheološke nauke i baštinu u Rabatu u saradnji sa Francuskim ministarstvom za Evropu i spoljna pitanja), otkrila su:

• Skup homininskih ostataka: skoro kompletna odrasla donja vilica, polovina druge odrasle vilice, dečija vilica, cervikalni i torakalni pršljenovi, više zuba i femur sa tragovima ujeda velikog grabljivca (verovatno hijene).
• Oko 300 kamenih artefakata (kvarcit i kremen) i hiljade faunalnih ostataka.
• Sedimentni kontekst koji sugeriše mesto koje su koristili veliki mesožderi, ali i povremene prisutnosti hominina.

Paleomagnetizam i datiranje

Fosili su datirani pomoću paleomagnetizma: sedimenti pećine beleže prelaz iz obrnutog magnetskog polja (Matuyama) u normalno (Brunhes). Visokorezolutno uzorkovanje svakih 2 cm omogućilo je identifikaciju tačne tačke ovog geomagnetnog preokreta, što daje jedno od najpouzdanijih datiranja homininskih ostataka iz srednjeg pleistocena.

Morfologija i evolutivni značaj

Ostaci pokazuju kombinaciju arhaičnih crta karakterističnih za Homo erectus i nekih naprednijih, izvedenih osobina koje im se približavaju. Takav miks sugeriše da su ovi primerci pripadali populaciji koja je bila blizu razdvajanja afričke grane koja će dati Homo sapiens i evroazijskih grana koje su dale neandertalce i denisovance. Nalaz popunjava značajnu prazninu u fosilnom zapisu srednjeg pleistocena u Africi.

Regionalni kontekst

Nalazište je susedno starijoj jedinici „Unit L“ (oko 1,3 miliona godina), povezanom sa ašelejskom tehnologijom i najstarijim poznatim ljudskim nastanjivanjem u Maroku. Severo-zapadna Afrika, zajedno sa istočnom i južnom Afrikom, pokazuje se kao ključna regija za razumevanje evolucije roda Homo; Sredozemno more i fluktuacije Sahare verovatno su igrali važnu ulogu u razdvajanjima i strukturi populacija tokom pleistocena.

Moguće veze i implikacije

Ovi fosili otvaraju mogućnost evolutivnog kontinuiteta ili uticaja na kasnije afričke linije, uključujući i najstarije poznate fosile Homo sapiensa iz Jebel Irhouda (oko 315.000 godina). Nalaz dodatno potvrđuje duboke afričke korene Homo sapiensa i naglašava ulogu severozapadne Afrike u glavnim fazama ljudske evolucije.

Zaključak

Pronalazak u Grotte à Hominidés predstavlja retko, dobro datirano i morfološki informativno svedočanstvo o populacijama iz srednjeg pleistocena. Kombinacija arhaičnih i izvedenih osobina pokazuje kako je evolucijska scena u Africi bila složena i dinamična u periodu blizu razdvajanja glavnih ljudskih linija.

Autorska napomena: Rad u kome su predstavljeni ovi nalazi ima među autorima Mohib Abderrahim, istraživača u prahistoriji i glavnog kustosa pri Nacionalnom institutu za arheološke nauke i baštinu u Rabatu.