Nada i strah: Iranci slave Nowruz pod senkom sukoba

Sarvanaz se priseća kako je kao devojčica dočekivala iransku Novu godinu dok su padale bombe tokom Iransko-iračkog rata. Sada, dok Teheran ponovo trese niz eksplozija, proslava Nowruza dobila je novo, snažnije značenje za mnoge Irance širom sveta.

"Za mene je to obaveza kao Iranke, to je naš koren, nije samo slavlje proleća i rađanja zemlje", rekla je 45-godišnja Sarvanaz AFP-u iz Pariza. "Za mene je to otpor."

Šta je Haft-Seen? Nowruz, drevni praznik koji se obeležava na prolećnu ravnodnevicu, u Iranu i susednim zemljama obično prati višenedeljna priprema za Haft-Seen — simboličan sto sa jabukama, proklijalim zrnjem, ofarbanim jajima, poezijom i drugim predmetima koji simbolizuju obnovu i nadu.

Ove godine je atmosfera pomešana: dok su neke ulice u Teheranu delovale normalno — radnje otvorene i saobraćaj povratan — mnogima je svečarski duh bio prigušen. Sarvanaz je svoje jaje ukrasila motivom plavog neba i sunca: "Za mene to znači mir, nebo bez bombi koje uvek sija."

Dijaspora, strah i solidarnost

Mnogi Iranci u inostranstvu kažu da je proslava sada važnija nego ikad kao čin očuvanja identiteta i otpora. Kiarash u Nemačkoj opisuje ovu godinu kao „sa nadom i strahom“ i poziva prijatelje da se okupe kako bi razgovarali i pružili podršku jedni drugima.

U severnom Londonu, u delu poznatom kao "Mali Teheran", pekar Shahabi ističe: "Moramo da slavimo. To je naša kultura. Radimo to hiljadama godina. Moramo da tražimo svetliju budućnost." Ali mnogi, kako kaže Butch Ali Nasiri, nisu raspoloženi za slavlje i misle na izgubljene živote.

Bekstva i putovanja za sigurnost

Neki su odlučili da napuste Iran. Jedna porodica iz Mahabada u provinciji Zapadni Azerbejdžan prešla je deo puta do Erbila pešice kroz planine, oko 170 km, jer su zvanične granice zatvorene. "U Iranu nisam osećala da atmosfera Nowruza stvarno postoji", rekla je žena iz te porodice, dodajući da su Kurdi iz Iraka načinili proslave uprkos ratnim uslovima.

Komunikacioni prekidi dodatno otežavaju situaciju: mnogi u dijaspori ne mogu da stupe u kontakt sa porodicama u Iranu, pa praznik nosi i veliku zabrinutost. Sasha Khoshabeh iz Los Anđelesa kaže da je ove godine najvažnije da članovi porodica ostanu živi i oprezni.

Poezija kao uteha

Mnoge porodice i zajednice pronalaze utehu u tradicionalnim običajima i poeziji. Mahnaz Panjehpour iz Pariza priseća se običaja da način na koji dočekate trenutak prelaska u novu godinu postavlja ton za narednu godinu. Pred Nowruz vratila se stihu Hafeza:

"Ovi gorki dani proći će — gori i od otrova; ponovo će doći dan kada će život biti sladak kao šećer."

Zaključak: Za mnoge Irance, Nowruz ću ove godine biti istovremeno tužan i pun nade — tradicija koja se održava uprkos strahu, rata i prekidima komunikacija. Proslava ostaje oblik kolektivne otpornosti, sećanje na prošlost i čin pružanja nade za budućnost.