Kako delfini zaista komuniciraju: Nova otkrića iz 50‑godišnje studije iz Sarasote

Interesovanje ljudi za bradate delfine seže vekovima unazad, ali sistematsko proučavanje njihove komunikacije počelo je tek šezdesetih godina prošlog veka. Tokom decenija istraživanja razvile su se metode i baze podataka koje danas omogućavaju da dublje razumemo kako i zašto delfini koriste zvukove.

Metode i istraživačka baza

Od sredine 1980‑ih autorka rada, zajedno sa mentorom Peterom Tyackom i mnogim saradnicima, proučava komunikaciju slobodno plivajućih bradatih delfina u blizini Sarasote (Florida). Projekat koji vodi Randall Wells iz Sarasota Dolphin Research Program pri Brookfield Zoo počeo je 1970. i predstavlja najduže kontinuirano proučavanje divljih cetaceana na svetu.

Tim dobro poznaje starost, pol i porodične veze gotovo svih ~170 rezidentnih delfina u zajednici, što omogućava retku dublju analizu zvučnih obrazaca u vezi sa individualnim životnim istorijama. Tokom periodičnih „uhvati‑i‑pusti“ zdravstvenih pregleda, istraživači pričvršćuju usisne hidrofone (suction‑cup hydrophones) na „melon“ delfina (prednji deo glave) i kontinuirano snimaju ponašanje i zvukove uz beleške o kontekstu.

Svi snimci su organizovani u Sarasota Dolphin Whistle Database, koja sadrži skoro 1.000 sesija snimanja i zapise 324 jedinke (uključujući ponovljena snimanja). Ovaj obiman skup podataka omogućava identifikaciju i poređenje potpisnih zvižduka i drugih zvučnih tipova u raznim kontekstima.

Potpisni zvižduci: „imena“ delfina

Caldwellovi su ranije pokazali da svaka jedinka često koristi jedinstven potpisni zvižduk. U Sarasoti su istraživači potvrdili da u kontekstu „uhvati‑i‑pusti“ oko 85% proizvedenih zvižduka čine potpisni zvižduci, koje identifikujemo vizuelno putem spektrograma (grafikon frekvencije u odnosu na vreme).

Ključna zapažanja:

• Potpisni zvižduci funkcionišu kao identitet jedinke i obično ostaju stabilni tokom života, naročito kod ženki.
• Neki mladunci razvijaju zvižduke slične majčinima, ali mnogi razvijaju jedinstvene obrasce, pa su faktori razvoja i učenja predmet daljih istraživanja.
• Majke često podižu maksimalnu frekvenciju potpisnog zvižduka kada komuniciraju sa mladuncima — ponašanje analogno ljudskom "motherese".
• Delfini često imitiraju potpisni zvižduk druge jedinke kako bi uspostavili kontakt, što je slično dozivanju nekoga po imenu.

Deljeni (ne‑potpisni) tipovi zvižduka

Novo i posebno interesantno otkriće tima iz Sarasote jeste postojanje deljenih ne‑potpisnih tipova zvižduka — zvučnih obrazaca koje koristi više jedinki i koji nisu njihovi potpisni zvižduci. Do sada je identifikovano najmanje 20 takvih tipova, a istraživači nastavljaju da šire katalog.

Play‑back eksperimenti (reprodukcija zvukova preko podvodnih zvučnika) i snimanja dronovima pokazali su da neki od tih tipova izazivaju ponovnu reakciju grupe, na primer udaljavanje (moguća alarmna funkcija), dok drugi izgledaju kao izraz iznenađenja.

Ipak, odgovori na ne‑potpisne zvižduke su kontekst‑zavisni i variraju u zavisnosti od starosti, pola, društvenih veza i trenutne aktivnosti delfina. Zbog toga tim planira dodatna reproduciranja zvuka, šira snimanja i analize uz pomoć veštačke inteligencije kako bi razjasnio funkcije tih šablona.

Zašto je ovo važno

Otkrivanje potpisnih i deljenih zvučnih tipova produbljuje naše razumevanje društvene komunikacije kod delfina i ukazuje na složenost njihovih društvenih odnosa i kognitivnih sposobnosti. Baza podataka i dalji eksperimenti pružaju jedinstvenu priliku da se istraže pitanja prepoznavanja, reference (govor o odsutnima) i kulturnih prenošenja zvučnih obrazaca.

Napomena o ispravci: Članak je ispravljen kako bi preciznije opisao kako delfini reaguju na reprodukcije zvižduka (playback).

Autor: Laela Sayigh, viši istraživač za komunikaciju cetaceana u Woods Hole Oceanographic Institution. Originalni tekst je adaptiran i preveden za srpskojezičnu publiku.