Na najvećem bejrutskom stadionu više od 1.000 raseljenih, među kojima oko 50 korisnika kolica, živi u šatorima ispod betonskih stepenica, jer nema dovoljno pristupačnih skloništa. Aktivisti tvrde da država nije formirala strategiju evakuacije osoba sa invaliditetom i traže bar jedno inkluzivno prihvatilište po okrugu. Stadion pokušava da pruži hitnu pomoć dok radnici popravljaju sanitarne čvorove i postavljaju rampe.
Golgota na bejrutskom stadionu: Preko 1.000 raseljenih, među njima oko 50 korisnika kolica
War and forced displacement compounds the difficulties faced by people with disabilities in Lebanon (Dimitar DILKOFF)(Dimitar DILKOFF/AFP/AFP)
Na tribinama najvećeg bejrutskog stadiona odjekuju povici dece raseljene ratom, umesto navijačkih pesama. Ispod betonskih stepenica više od 1.000 ljudi koji beže od izraelskih bombardovanja spava u šatorima; među njima je oko 50 korisnika invalidskih kolica i osoba sa drugim poteškoćama u kretanju.
Privremeno sklonište koje nije prilagođeno
Camille Chamoun Sports City, ogroman kompleks na ivici južnih predgrađa Bejruta, jedno je od retkih mesta koje može da prime osobe sa invaliditetom, iako je loše prilagođeno njihovim potrebama. Stadion je kroz decenije bio meta i simbool istorijskih događaja: uništen je 1982. godine, obnovljen 1990, bio domaćin velikih sportskih takmičenja, a koristio se i kao skladište pomoći.
„Ako bude napada, ljudi oko mene mogu pobеći i ostaviti me; ne mogu da ustanem i pomerim se ako mi niko ne pomogne“,
rekla je 62-godišnja Fatima Nazli, koja koristi kolica i živi u šatoru sa suprugom.
Manjak državne strategije i hitni zahtevi
Predstavnici organizacija za prava osoba sa invaliditetom tvrde da država nije uspostavila efikasnu strategiju evakuacije i prijema osoba sa invaliditetom. Sylvana Lakkis, predsednica Libanskog saveza za osobe sa fizičkim invaliditetom, kaže da su predlozi za politiku već podneti vladi, ali bez odgovora.
Stadion je otvorio kapije ubrzo nakon prvih evakuacionih upozorenja, ali direktor Naji Hammoud priznaje: „Ovo mesto nije napravljeno za život“. Radnici sada popravljaju nehigijenske toalete, instaliraju tuševe, dovode vodu i povezuju električnu energiju. U jednom delu su nedavno postavljene dve rampe i četiri pristupačna toaleta, ali kapacitet je ograničen.
Život u neizvesnosti
Mnogi raseljeni, uključujući Khodra Salema, koji otežano hoda i koristi štap zbog infekcije u nozi, ne mogu sami da obavljaju osnovne higijenske potrebe. „Živeli smo kao kraljevi u svojim domovima. Naš život se pretvorio u golgotu“, rekao je kroz suze sedeći na dušeku u šatoru.
Parovi poput Fatime i njenog supruga povremeno se vraćaju u svoje stanove da pokupe čistu odeću ili da se istuširaju, ali žive u stalnom strahu od novih napada na njihove kvartove.
Pozivi za uključivim prihvatilištima i međunarodnu pomoć
Aktivisti pozivaju vlasti da obezbede bar jedno inkluzivno prihvatilište u svakom okrugu i traže da međunarodna pomoć sadržajno uključi ljude sa invaliditetom. Fadi Al-Halabi, izvršni direktor Ecumenical Disability Advocates Network u Libanu, ističe da međunarodna pomoć treba da izdvoji poseban deo sredstava za ovu grupu kako bi se smanjila nejednakost u pristupu pomoći.
Prema libanskim vlastima, više od milion ljudi je raseljeno, a napadi su, kako su izveštavali, ubili više od 1.200 ljudi, među kojima su i deca. Situacija na terenu ostaje ozbiljna i zahteva hitnu koordinisanu intervenciju države i međunarodnih donatora.
Izveštaj AFP; prilagođeno za srpskog čitaoca.
Pomozite nam da budemo bolji.
