Studija Univerziteta u Montrealu i Kembridža ukazuje da je ključna razlika koja je omogućila Homo sapiensu da opstane bila bolja međugrupna povezanost. Modeli pokazuju da su staništa neandertalaca bila slabije povezana, što je stvorilo manje, ranjivije populacije. Iako su se teritorije retko preklapale — do oko 5% — došlo je do genetske razmene; ljudi neafričkog porekla danas nose 1–4% neandertalske DNK.
Studija: Jedna Ključna Razlika Koja Je Omogućila Homo sapiensu Da Preživi Neandertalce
A human skull (left) and a Neanderthal skull (right). (hairymuseummatt/DrMikeBaxter/Wikimedia Commons, CC BY-SA 2.0)
Pre više od 40.000 godina Evropa je bila naseljena dvema ljudskim linijama: našim precima Homo sapiens i našim rođacima, neandertalcima. Zašto je jedna linija opstala, a druga izumrla, pitanje je koje i danas intrigira naučnike.
Neandertalci nisu bili "prostaci"
Tradicionalna slika neandertalaca kao grubih i zaostalih hominina danas je prevaziđena. Arheološki nalazi pokazuju da su neandertalci hodali uspravno, koristili vatru, obrađivali vlakna u konopac, stvarali apstraktne prikaze i verovatno organizovali koordinisane lovove — što ukazuje na visoki stepen tehnološke i kulturne sofisticiranosti.
Šta nova studija predlaže?
Tim sa Univerziteta u Montrealu i Univerziteta u Kembridžu modelovao je raspodelu pogodnih staništa i povezanost populacija koristeći metode iz konzervacione biologije, uz podatke o geografiji, klimatskim varijacijama i arheološkim nalazima. Autori tvrde da ključna prednost Homo sapiensa nije bila „bolji mozak“ ili veća fizička snaga, već veća međugrupna povezanost.
Connectivity between regions under the four models. The two upper scenarios are for Neanderthal populations, and the two bottom scenarios are for Sapien populations. Optimal connections are illustrated with solid red lines, and neighboring connections are dashed. (Burke et al.,Quaternary Science Reviews, 2026)
Između približno 60.000 i 35.000 godina pre danas Evropa je doživela velike klimatske promene dok su talasi H. sapiensa stigli iz Afrike. Studija pokazuje da su staništa pogodna za neandertalce bila manje povezana — što je dovodilo do manjih, izolovanih i ranjivijih populacija podložnih demografskim i ekološkim šokovima.
„Te mreže deluju kao sigurnosna mreža — omogućavaju razmenu informacija o resursima i migracijama životinja, formiranje partnerstava i privremeni pristup drugim teritorijama u slučaju krize,“ objašnjava dr Ariane Burke.
Genomski podaci podržavaju ideju o manjim i fragmentisanim neandertalskim populacijama u Evropi; niža genetska raznolikost mogla je dodatno povećati rizik od kolapsa.
Modeli takođe sugerišu da su se regioni koje su najviše naseljavali neandertalci i sapiensi uglavnom slabije preklapali, ali i malo preklapanje — do oko 5% — moglo je biti dovoljno za genetsku razmenu. Danas ljudi neafričkog porekla nose između 1% i 4% neandertalske DNK, što je trag te istorijske interakcije.
Subscribe to ScienceAlert's free fact-checked newsletter
Autori naglašavaju da se uzroci nestanka neandertalaca verovatno razlikuju po regionima: u zapadnoj Evropi asimilacija i konkurencija mogu igrati veću ulogu, dok su u oblastima poput Balkana i južne Italije demografske ranjivosti verovatnije objašnjenje.
Zaključak: Bolja međugrupna povezanost vraćala je resurse, informacije i sigurnost, i upravo ta društvena mreža mogla je dati Homo sapiensu presudnu prednost u promenljivom paleoklimatskom okruženju.
Studija je objavljena u časopisu Quaternary Science Reviews.
Pomozite nam da budemo bolji.
