Sažetak: Istraživanja pokazuju da iako ljudi danas češće prelaze s jednog zadatka na drugi — naročito na ekranima — nema jasnih dokaza da je osnovna biološka sposobnost koncentracije trajno oslabila. Laboratorijski testovi ostaju stabilni kroz decenije, dok podaci iz realnog sveta pokazuju skraćenje prosečnog vremena posvećenog jednoj aktivnosti. Promene u navikama i digitalnom okruženju oblikuju ponašanje, ali su delimično reverzibilne promenom okoline, nagrađivanjem zadataka i vežbama pažnje.
Da li nam se stvarno skraćuje pažnja? Šta kažu najnovija istraživanja
Inventor Hugo Gernsback wearing his ‘isolator’ wooden helmet.Bettmann/Getty Images
Još pre jednog veka, pronalazač i pisac naučne fantastike Hugo Gernsback predložio je radikalno rešenje za ometanja: drvenu "izolatorsku" kacigu koja je, po njegovim rečima, odstranjivala spoljne uticaje koji predstavljaju "najveću teškoću ljudskog uma". Njegov izum — delimično skafander, delimično monaška ćelija — pomogao mu je da radi, ali je podrazumevao rizik od gušenja dok nije dodao dovod vazduha.
Uvod: osećanje protiv podataka
Danas, u eri pametnih telefona i društvenih mreža, mnogi se ljudi žale da ne mogu dugo da se skoncentrišu. Ankete pokazuju da velik broj ljudi veruje da im je pažnja oslabila; nastavnici primećuju rast distrakcije kod učenika, a u javnim diskusijama često se spominje da "vreme pažnje opada".
Šta govore laboratorijske studije
Psihologija i neuroznanost daju nijansiraniju sliku. U kontrolisanim uslovima, osnovni kapacitet pažnje meren raznim testovima (npr. zadatak d2) nije pokazao pad tokom decenija. Mnoge studije beleže pad performansi posle oko deset minuta na monotonim zadacima, ali taj pad je prirodno fluktuirajući — naizmenično dobri rezultati, lapsusi i oporavci.
Meta-analiza iz 2024. na podacima d2 testa (više od 21.000 ljudi iz 32 zemlje, prikupljenih 1990–2021) nije našla pad rezultata kod dece, a kod odraslih je uočena blaga poboljšanja. Dakle, nema ubedljivih dokaza da je biološka sposobnost koncentracije trajno oslabila.
Pažnja u realnom svetu: više skokova, kraći intervali
S druge strane, studije realnog ponašanja pokazuju jasnu promenu: ljudi danas češće menjaju zadatke, naročito na ekranima. Gloria Mark (University of California, Irvine) decenijama prati rad na računarima i zabeležila je pad prosečnog trajanja pažnje na jednu aktivnost — sa oko 2,5 minuta sredinom 2000‑ih na približno 47 sekundi početkom 2020‑ih.
Takvo često prebacivanje dovodi do većeg broja grešaka, dužeg vremena izvršavanja pojedinačnih zadataka i većeg stresa. Izveštaj Microsoft Canada iz 2015. koji je popularizovao poređenje sa "pažnjom zlatne ribice" (8 sekundi) više od svega reflektuje promene u digitalnim navikama nego u kognitivnim granicama; studija sama konstatuje i poboljšanu efikasnost obrade informacija.
Veze sa mozgom: struktura i funkcija
Neki rezultati povezuju sposobnost kontrole pažnje sa strukturnim i funkcionalnim osobinama mozga. Nilli Lavie ukazuje na veze između količine sive mase u frontalnom korteksu i sposobnosti za izvršnu kontrolu — ljudi sa većim volumenom sive mase bolje odolevaju distrakcijama. Monica Rosenberg i tim identifikovali su obrasce funkcionalne povezanosti (frontoparijetalni sistemi, subkortikalne strukture, mali mozak) koji predviđaju uspeh na zadacima održane pažnje.
Međutim, korelacije ne dokazuju kauzalnost: nije jasno da li je digitalno ponašanje promenilo mozak ili ljudi sa određenim mozgovnim osobinama prirodno biraju drugačije navike. Povećani broj dijagnoza ADHD‑a objašnjava se pre promenom svesti i pristupa dijagnostici nego masovnim promenama u pažnji populacije.
Kako povratiti fokus — šta funkcioniše
Istraživanja sugerišu da je efikasnije menjati okruženje nego pokušavati "promeniti sebe" bez podrške: uklanjanje izvora spoljašnje distrakcije (posebno onih koje daju kratkoročnu nagradu), i povećanje subjektivne vrednosti zadatka (povratne informacije, nagrade, jasni ciljevi) poboljšavaju performanse.
Praktične preporuke iz studija uključuju: ostavljanje telefona van dometa, rad u blokovima bez prekida, jasne metrike i povratne informacije, kratke pauze za obnavljanje fokusa, i vežbe pažnje (mindfulness) koje pomažu da lakše primetimo i vratimo razasutu pažnju. Trening može promeniti navike i, verovatno, uticati na funkcionalne aspekte pažnje.
Važnost unutrašnjih procesa
Čak i bez spoljašnjih smetnji, um prirodno luta — mind‑wandering je deo mentalnog života i može podržavati kreativnost, planiranje i rešavanje problema. Pažnja je pod uticajem raspoloženja, sna, stresa i anksioznosti, koji oblikuju i performans i percepciju sopstvenih propusta.
Zaključak
Podaci ukazuju na razliku između kapaciteta i ponašanja: biološki osnovni kapacitet za koncentraciju izgleda stabilan, dok su navike i okruženje promenjeni — i upravo te promene narušavaju stvarnu sposobnost održavanja fokusiranog rada. Dobra vest je da su mnoge od tih promena delimično reverzibilne promenama u okruženju, navikama i vežbanju pažnje.
Objavljeno: 6. maj 2026.
Pomozite nam da budemo bolji.
