Autor se priseća kako ga je knjiga Dennisa Averyja navela da razmisli o paradoksu između land sparing (odvajanje proizvodnje) i land sharing (integracija u ekosisteme). Predlaže pragmatičan hibrid: visoki prinosi na najproduktivnijim parcelama kombinovani sa agroekološkim praksama na rubnim zonama. Ključne preporuke uključuju no-till, rotaciju useva, probiotičku inokulaciju i IPM kako bi se hranila rastuća populacija bez masovnog gubitka biodiverziteta.
Land Sparing ili Land Sharing? Zašto Poljoprivreda Može Trebati I Jedno I Drugo
Image by melhijad, Shutterstock
Pre nešto više od 25 godina, dok sam završavao osnovne studije, jedna knjiga mi je promenila pogled na poljoprivredu i odnose čoveka i prirode. Dennis Avery u svom delu Saving the Planet with Pesticides and Plastic iznosi provokativnu tezu: veći prinos po hektaru može osloboditi više zemljišta za prirodu. Ta ideja uvodi dve suprotstavljene, ali komplementarne paradigme – land sparing i land sharing.
Šta su land sparing i land sharing?
Land sparing (odvajanje zemljišta) podrazumeva intenzivnu, visoko produktivnu poljoprivredu na određenim parcelama, uz zaštitu i ostavljanje velikih netaknutih površina za prirodu. Cilj je postići maksimalne prinose na ograničenom prostoru kako bi se smanjio pritisak na preostala staništa.
Land sharing (deljenje zemljišta) promoviše integrisane agroekološke sisteme koji oponašaju prirodu: raznovrsne kulture, agroforestry, pokrivni usevi i druge prakse koje stvaraju multifunkcionalne pejzaže sa većom prostorom za biodiverzitet, ali često nižim prinosima po hektaru.
This farmland uses wetland buffers and shelter belts to prevent erosion, improve soil and water quality, and promote wildlife habitat. (Image by USDA)
Prednosti i ograničenja
Land sparing može brzo obezbediti velike količine hrane i efikasnije sačuvati netaknute ekosisteme ako se primeni odgovorno. Međutim, intenzivna proizvodnja može biti ranjiva: monoculture zahtevaju česte intervencije, hemijske inpute i mogu podrivati otpornost sistema.
Land sharing unapređuje otpornost ekosistema, smanjuje eroziju i može povećati lokalnu raznovrsnost, ali niži prinosi mogu zahtevati više obradivih površina i povećati rizik od krčenja prirode kako bi se zadovoljile potrebe rastuće populacije.
Praktičan, hibridni pristup
Najrealnije rešenje je kombinacija: koristiti prednosti land sparinga na najproduktivnijim parcelama, a rubne i marginalne zone učiniti pogodnim za agroekološke prakse. Konkretan primer je rotacija soje i kukuruza na Srednjem zapadu SAD — sistem koji se može unaprediti:
Image by Agrigold
- No-till prakse za očuvanje strukture zemljišta i smanjenje erozije.
- Komplementarne rotacije i pokrivni usevi za povećanje plodnosti i bioraznovrsnosti tla.
- Inokulacija probioticima (npr. Rhizobium kod soje) za poboljšanje fiksacije azota i unos hraniva.
- Integrisano upravljanje štetočinama (IPM) i korišćenje bioloških kontrola za smanjenje štetnih hemijskih inputa.
Ovakav pristup omogućava intenzitet proizvodnje gde je to neophodno, dok se istovremeno povećava otpornost, usluge ekosistema i zaštita biodiverziteta.
Zaključak
Debata land sparing vs. land sharing nije pitanje pobednika već prakse i konteksta. Pametnim kombinovanjem strategija — visokih prinosa tamo gde su uslovi povoljni i agroekoloških rešenja na rubnim i osetljivim parcelama — možemo doprineti cilju: nahraniti rastuću populaciju (procene 9–10 milijardi do 2050.) uz minimalan gubitak prirodnih staništa.
Tim Durham i njegova porodica vode Deer Run Farm, povrtlarski posed na Long Islandu (New York). Kao "agvocate", Durham promoviše uravnotežen pristup zasnovan na činjenicama. Ima diplomu iz biljne medicine i radi kao Associate Professor na Ferrum Collegeu.
Tekst je adaptacija članka Land sparing or land sharing? Why agriculture may need both prvobitno objavljenog na AGDAILY.
Pomozite nam da budemo bolji.
