Istina bez granica: Kultura pamćenja kao preduslov opstanka Srba

Direktor Memorijalnog centra Republike Srpske, Denis Bojić, poručio je da istina, ako joj se dosledno i odgovorno pristupi, može prevazići granice koje su joj decenijama nametane. Povod je bila kampanja „Upoznajte srpsko stradanje”, predstavljena 10. i 11. jula na Menhetu u Njujorku, koja je privukla veliku pažnju prolaznika i medija.

Šta znači kultura pamćenja?

Bojić u autorskom tekstu ističe da je kampanja otvorila šira pitanja: šta danas podrazumeva kultura pamćenja srpskog naroda, gde su njene granice i koja je naša obaveza prema žrtvama i budućim generacijama. Naglašava da srpsko stradanje nije jedan događaj, godinu ili rat, već istorijsko iskustvo koje je oblikovalo kolektivni identitet i obavezu da se istina sačuva i prenese.

Odgovornost i kontinuitet

Bez zajedničkog sećanja i svesti o prošlosti, smatra Bojić, društvena zajednica ne može opstati kao takva. Republici Srpskoj je, po njegovim rečima, neophodno pamćenje svojih heroja i žrtava da bi opstala kao svesno kolektivno „mi”. "Politika pamćenja je sredstvo preživljavanja" — navodi Bojić i upozorava da bi uskraćivanje prava da se govori o našim žrtvama značilo ugrožavanje postojanja same zajednice koju predstavljamo.

Metode borbe za istinu

Bojić podseća da današnje vreme zahteva savremene metode u borbi za istinu: istraživanje, dokumentovanje, svedočenje i obrazovanje. Posebno ukazuje na opasnost od pokušaja da se srpske žrtve prećute, zaborave ili čak prikažu kao krivce — pojave s kojom su se suočavali i prethodnih decenija.

Dokumentarni rad i međunarodna prezentacija

Kao autor dokumentarnih filmova posvećenih stradanju Srba, Bojić podseća na film „Šta Jasenovac znači Hrvatima danas”, koji je izazvao široku reakciju u regionu. Dodaje da je pokretna izložba na Menhetu — ispred sedišta Ujedinjenih nacija i na drugim prepoznatljivim lokacijama — prvi koordinisani, institucionalni i globalni pokušaj da se pred svetskom javnošću predstave dokumentovane činjenice o stradanju Srba tokom Prvog i Drugog svetskog rata i devedesetih.

Dostojanstvo i trajna obaveza

Putanja od negiranja zločina na ulicama Zagreba do susreta sa građanima Njujorka, prema Bojiću, nije samo priča o politici pamćenja već i o dostojanstvu i jasnom pravcu budućeg delovanja. Pamćenje zahteva odluku, odgovornost i istrajnost — suprotno zaboravu koji ne traži napor. Zato kultura pamćenja nastaje kroz sistemsko istraživanje, edukaciju i javni rad.

Bojić zaključuje da odgovor na pitanje šta podrazumeva srpsko stradanje nikada ne može biti kratak: on počinje priznanjem žrtava, nastavlja se negovanjem sećanja i završava obavezom da se istina sačuva i prenese svetu. Dokle god postoji snaga da se to radi, srpsko stradanje neće ostati zatvoreno u granicama — živeće u sećanju, istini i odgovornosti svake generacije.