Neočekivano otkriće: Mitohondrijalni plakovi u mozgu obolelih od Alchajmera otvaraju nove terapijske ciljeve

Alchajmerova bolest je najčešći oblik demencije i trenutno pogađa oko 57 miliona ljudi širom sveta — procenjuje se da će taj broj porasti na više od 150 miliona do 2050. godine. Tradicionalno, istraživanja su se fokusirala na beta-amiloid i tau proteine, ali novi rad stavlja u prvi plan još jedan kandidat za ključnu ulogu u patologiji: mitohondrijalnu disfunkciju.

Transmission electron microscope image of the MP (green) and amyloid-beta (purple) accumulation in the brains of 50-60-week-old transgenic mice.(Dan et al.,Nat. Neurosci., 2026)

Šta su mitohondrijalni plakovi (MP)?

U studiji objavljenoj u Nature Neuroscience (2026), tim istraživača izvestio je o otkriću mitohondrijalnih plakova (MP) — agregata mitohondrija u različitim fazama degradacije. MP su detektovani u mozgovima transgenih miševa i u postmortem uzorcima ljudi sa Alchajmerovom bolešću, dok nisu uočeni u starosno usklađenim zdravim kontrolama.

Subscribe to ScienceAlert's free fact-checked newsletter

Kako su ih otkrili?

Istraživači su koristili genetski ugrađen pH-senzitivni indikator Keima, koji menja fluorescenciju u zavisnosti od kiselosti okoline (zelena za neutralno, narandžasta za kiselo). Kombinovali su merenja Keime sa analizom niza mitohondrijalnih i lizosomalnih proteina i dobili direktniji uvid u mitofagiju nego što su omogućavale ranije, indirektne metode.

The anatomy of a neuron, including its dendrites and axon.(Curtis Neveu/Wikimedia Commons, CC BY SA 4.0)

Gde se gomilaju i kada se pojavljuju?

U miševima-modelu MP su se pojavljivali već u 15. nedelji života i naglo se povećavali do 50–60 nedelja, što ukazuje na progresivni pad sposobnosti mozga da reciklira oštećene mitohondrije. Anatomija pokazuje da se plakovi pretežno nakupljaju u neuritima — aksonima i dendritima — a ne u somi neurona.

YouTube Thumbnail

Veza sa amiloidom i lizosomima

MP mogu postojati samostalno ili koegzistirati sa amiloid-beta agregatima. Istraživači su primetili da MP sadrže velike količine prekursora amiloidnog proteina (APP), što dovodi do prostorne ko-segregacije sa amiloidom kako bolest napreduje. Akumulacija MP takođe regrutuje lizosome — ali degradacijski sistem ne uspeva da održi korak, što vodi do disfunkcije lizosoma i daljeg nakupljanja oštećenih mitohondrija.

Ključno zapažanje: MP su prisutni u bolesnih jedinki (miševa i ljudi) i odsutni u zdravim kontrolama — što ih čini potencijalnim biomarkerom i ciljem za terapiju, ali potrebno je dalje istraživanje.

Implikacije za lečenje

Ovo otkriće može objasniti zašto terapije koje ciljaju samo amiloid-beta nisu dale očekivane kliničke koristi: MP napadaju neurite — kritične za prenos signala između neurona — pa uklanjanje amiloida ne mora da zaustavi propadanje sinaptičkih funkcija. Autori predlažu da buduće terapije kombinuju pristupe usmerene protiv amiloida i protiv akumulacije mitohondrija: na primer, pojačavanje mitofagije ili poboljšanje funkcije vakuola i lizosoma.

Ograničenja i naredni koraci

Iako su nalazi jaki i obuhvataju miševe i ljudske uzorke, radi se pretežno o opisnim i postmortem nalazima — potrebne su dodatne studije da se utvrdi uzročno-posledična veza i da se testiraju terapijske strategije u modelima i kliničkim ispitivanjima. Ipak, ovo predstavlja važan korak ka razumevanju multifaktorne prirode Alchajmerove bolesti.

Studija je objavljena u Nature Neuroscience (2026). Autori pozivaju na dalja istraživanja koja bi proverila da li ciljanje mitohondrijalnih plakova može usporiti ili zaustaviti neurodegeneraciju.