„Potreban im je jedan drugog“: Šta znači novi sporazum Sirije i Rusije o Hmeimimu i Tartusu

Sirija i Rusija posle 18 meseci pregovora postigle su memorandum o budućem statusu ruske vazdušne baze Hmeimim i pomorskog pristaništa Tartus, saopštila je post‑Assadova vlada u Damasku. Sporazum predstavlja pomeranje uloge obe baze i signalizuje pragmatičnu preorijentaciju bilateralnih odnosa u post‑assadovskoj eri.

Šta predviđa sporazum

Prema saopštenju vlade u Damasku, civilni objekti na Hmeimimu i komercijalni deo luke Tartus biće vraćeni pod kontrolu Sirije. Vojni delovi tih lokacija biće transformisani u zajedničke rusko‑sirijske centre za obuku i kvalifikacije. Prelazni period za sprovođenje promena naveden je na oko tri meseca. Moskva se za sada zvanično nije oglašavala povodom dokumenta.

Istorijski kontekst

Rusija je bila ključni saveznik režima Bashara al‑Assada tokom skoro 14 godina građanskog rata koji je počeo 2011. Intervencija Moskve 2015. bila je presudna za preokret u korist tadašnjeg režima: Hmeimim je postao centar ruskih vazdušnih operacija, a Tartus glavna pomorska baza Rusije na istočnom Mediteranu. Međutim, Rusija nije intervenisala tokom ofanzive koja je u decembru 2024. dovela do svrgavanja al‑Assada.

Zašto je sporazum važan

Analitičari ocenjuju da sporazum odražava pragmatizam obe strane: Damask obnavlja formalnu suverenost nad strateškim objektima, dok Moskva zadržava prisustvo i ključnu mediteransku platformu za projekciju snage. Dugoročno značenje dogovora zavisiće od implementacije i od politike međunarodnih aktera koji prate situaciju u regionu.

„Sporazum pokazuje da se dve države međusobno trebaju,“ rekao je Alexey Muraviev, viši istraživač za odbrambene i strateške studije na Edith Cowan University u Zapadnoj Australiji. Dodao je da Damask verovatno nije zainteresovan za prekid odnosa sa Moskvom.

Stavovi analitičara

Ruslan Trad (Atlantic Council) ukazuje da je nova vlast u Damasku brzo pokrenula diskretne pregovore sa Moskvom i procenila da bi otvoreno kažnjavanje Rusije bilo štetnije nego pragmatično održavanje odnosa. Trad ističe i ekonomske i političke poluge koje Moskva i dalje drži: azil za Bashara al‑Assada, uticaj na sirijski dug i ugovore za rekonstrukciju, snabdevanje energentima i hranom, kao i diplomatska podrška u UN.

Aron Lund iz Century International navodi da u Siriji postoji veliko nasleđe vojne i civilne tehnologije iz Rusije i bivšeg SSSR, što dodatno otežava potpuni prekid saradnje. Prema njemu, pregovori su vođeni diskretno i već su počeli dok je pad režima bio u toku.

Moguće implikacije i neizvesnosti

Iako sporazum održava rusko prisustvo u nekoj formi, on ne isključuje da Sirija istovremeno razvija veze sa drugim silama — SAD, Turskom ili Izraelom — u okviru višestrane (multi‑vektorske) politike. Ključno pitanje ostaje da li će novi aranžman ograničiti ruske aktivnosti ili ih, naprotiv, institucionalizovati i eventualno ojačati.

Implementacija mera u naredna tri meseca i reakcija međunarodnih aktera — pre svega SAD i evropskih zemalja — biće odlučujući za dalji tok odnosa između Damaska i Moskve.

Zaključak: Sporazum je pragmatičan kompromis koji odražava novu geopolitičku realnost u Siriji: Damask povraća deo suvereniteta, a Rusija uspeva da sačuva ključne strateške pozicije, bar u reorganizovanom obliku.