„Ja nemam kud“ — Prebijanje Nenada Raškovića i Bezizlaznost Srba na Kosovu i Metohiji

U selu Dren kod Zubinog Potoka, prema tvrdnjama izveštaja i izjavama očevidaca, Nenad Rašković je vezan za bukvu i pretučen gumenim crevom prečnika pola cola. Njegova rečenica iz šok-sobe Kliničko-bolničkog centra u Severnoj Mitrovici — „Ja ne znam šta da radim! Ja nemam kud“ — predstavljena je u razgovorima kao simbol osećaja beznade i straha među Srbima na Kosovu i Metohiji.

Prema dostupnim informacijama, Rašković je sat vremena pre toga bio vezan i mučen, a napadači su, prema tvrdnjama svedoka, bili policijski službenici. Nakon prebijanja navodno su mu ostavili poruku da će „doći ponovo“. Leđa i rebra mu pokazuju teške podlive, a porodica — supruga i deca — bila je prisutna i videla događaj koji je, prema svedočenjima, doveo decu do plača.

„Kada čoveka saterate u ćošak, njegova poslednja rečenica nije poziv na osvetu, već uzdah očaja: 'Ja više nemam kud'“, kaže pisac Nenad Milkić, koji sagledava Raškovićev slučaj kao izraz kolektivne patnje Srba na Kosovu i Metohiji.

U tekstu se iznose i drugi primeri koji ukazuju na slične incidente: prebijanje Bojana Zdravkovića na prelazu Bela Zemlja, gde su prema navodima zaustavljanja i premlaćivanja prisutni i njegov demencijom oboleli otac, kao i ranjavanje dvojice dečaka kod Štrpca pre nekoliko godina, kada je pripadnik bezbednosnih snaga pucao na decu koja su nosila badnjak.

Reakcije nadležnih tela su, prema izvorima, varirale: policija na Kosovu navodno nije zabeležila prijave za događaj u Zubinom Potoku te noći, dok lokalni intelektualci i aktivisti ukazuju na osećaj neadekvatne zaštite i pravne bespomoćnosti. Lekarski opisi povreda ukazuju na duboke podlive i mogućnost unutrašnjih povreda; psihološke posledice za žrtve i njihove porodice ostaju dugotrajne.

Analiza i kontekst

Sagovornici iz srpske zajednice na Kosovu ocenjuju da Raškovićeva rečenica oslikava širi problem: osećanje usamljenosti i napuštenosti ljudi koji ostaju u enklavama, kao i nepovjerenje u institucije i međunarodne mehanizme. Pisci i novinari ukazuju na to da formalna pravna rešenja često ne pružaju stvarnu sigurnost na terenu, pa žrtve ostaju bez očekivane zaštite i pravde.

„'Ja nemam kud' je rečenica ljudi koji žive u prividnoj slobodi. U zatvoru bi postojala proceduralna pravda, ali ovde, u realnom životu, pravila ne garantuju sigurnost“, ocenjuje novinar Živojin Rakočević iz Gračanice.

Za porodice pogođene ovakvim događajima, posledice su praktične i emotivne: strah od noćnih zvukova, nemogućnost mirnog sna, dilema da li napustiti rodne kuće, grobove predaka i imovinu ili ostati i živeti pod stalnom pretnjom. Dodatni teret predstavlja i osećaj nepoverenja sa obe strane administrativne linije — oni koji odu ponekad u Srbiji doživljavaju stigmu i optužbe da su „prodali zemlju“ ili „sami krivi“ za svoju sudbinu.

Zaključak

Bez obzira na to kako će se pravno rasvetliti konkretni slučaj Nenada Raškovića, on je u javnim nastupima predstavljen kao snažan i uznemirujući simbol stanja u kojem žive mnogi Srbi na Kosovu i Metohiji. Potrebna je sveobuhvatna istraga, transparentno postupanje nadležnih i podrška žrtvama — pravna, medicinska i psihološka — kako bi se smanjio osećaj beznade i povratilo poverenje u institucije.