Ukratko: U aprilu su rivalne vlasti u Libiji postigle dogovor o budžetu od oko 190 milijardi LYD, što pokazuje potencijal za pragmatičnu saradnju. Istovremeno, unutrašnje likvidacije i ekonomske teškoće — pad dinara, kvarovi u snabdevanju i nefunkcionalne rafinerije — pokazuju da je stabilnost krhka. Ključno pitanje ostaje da li će se ekonomsko trgovanje između pristaša dveju strana proširiti i na trajnu podelu vlasti.
Libija: Rivalitet i pragmatizam — Novi znaci saradnje 15 godina posle pada Gadafija
National Transitional Council (NTC) fighters celebrate during street battle in the 700 complex area of 'Emarat' against Muammar Gaddafi's troops on October 8, 2011 in Sirte, Libya [Majid Saeedi/Getty]
U aprilu su suprotstavljeni libijski parlamenti postigli, prvi put u više od decenije, dogovor o budžetu od oko 190 milijardi libijskih dinara (približno 30 milijardi USD). Taj američki posredovani sporazum potvrđuje koliko je zemlja i dalje podeljena — ali i ukazuje na rastuću spremnost političkih aktera da sarađuju na praktičnim pitanjima.
Istorijska pozadina
Posle krvavog gušenja protesta 2011. izbio je oružani ustanak koji je kulminirao padom režima Muamara Gadafija i kratkotrajnom vlašću Nacionalnog tranzicionog saveta. U julu 2012. održani su prvi nacionalni izbori od 1964. i došlo je do mirne predaje vlasti — jedinstvenog epizoda u modernoj libijskoj istoriji.
Deputy Commander of the Libyan National Army, Lieutenant General Saddam Haftar looks on before his meeting with the Greek Prime Minister Kyriakos Mitsotakis, in Athens, on Monday, June 15, 2026 [Petros Giannakouris/AP]
Međutim, fragmentacija je usledila brzo: 2014. godine Kalifa Haftar pokreće kampanju protiv naoružanih grupa, a poslanici se dele i premeštaju u Tobruk. Mirovni plan Ujedinjenih nacija iz 2015. stvara Vladu nacionalnog sporazuma (GNA), ali paralelne vlasti i dalje opstaju. Novi pokušaj jedinstva 2021. doveo je do imenovanja Abdurrahmana Dbeibaha kao privremenog premijera, ali obaveza da on ne bude kandidat i kasnije otkazani izbori dodatno su produbili političku krizu.
Praktična saradnja uprkos nesigurnosti
Uprkos političkim sukobima, rivalne snage povremeno nalaze zajedničke interese. U aprilu su vojnici sa istoka i zapada trenirali rame uz rame tokom američki predvođene vežbe u Sirtu — događaj koji su javno podržali i Saddam Haftar i zamenik ministara odbrane iz Tripolija. Slično tome, privatna kompanija Arkenu privremeno je organizovala izvoz sirove nafte kroz sporazum posredovan u Abu Dabiju, što je pokazalo da kooperacija može funkcionisati i kada je u pitanju osnovni ekonomski interes.
Vehicles wait in a long queue to top up fuel in the eastern outskirts of Libya's capital Tripoli on August 20, 2026 [AFP]
Rastući unutrašnji rizici
Ipak, nasilje nije nestalo. U Tripoliju je ubijen lokalni komandant Abdul Ghani al-Kikli (Ghnewa), a u Bengaziju je eksplozijom automobila ubijen Fawzi al-Mansouri, šef vojne obaveštajne službe povezan sa Haftarem. Niko zvanično nije preuzeo odgovornost, što ukazuje na porast intra-autoritetskih tenzija dok se borbe između istoka i zapada smanjuju.
Ekonomija na ivici
Nafta je i dalje okosnica privrede, ali je njen izvoz nanosio ogromne štete kada su frakcije zatvarale luke i polja. Centralna banka procenila je da su prekidi nafte između 2014. i 2017. naneli direktne i indirektne gubitke koji su premašili 160 milijardi USD. Blokade iz 2020, 2022. i 2024. dodatno su pogoršale stanje, a zatvaranja su dugoročno oslabila infrastrukturu: najveća rafinerija praktično ne radi od 2013. godine.
Libija izvozi sirovu naftu po svetskim cenama, uvozi prerađeno gorivo i subvencioniše ga na domaćem tržištu — razlika u ceni podstiče šverc prema susednim državama. Istovremeno su nestašice električne energije, kvarovi u vodosnabdevanju i pad vrednosti dinara (sa oko 1,3 LYD za USD 2011. na više od devet na paralelnom tržištu danas) izazvali socijalne proteste i dodatno opteretili svakodnevni život građana.
Šta sledi?
Institucije nastale tokom tranzicije utopile su se u rivalitetima, ali su istovremeno te iste institucije i akteri počeli da trguju i dogovaraju se oko ključnih ekonomskih pitanja. Najvažnije pitanje ostaje da li će se ova pragmatična trgovina proširiti i na podelu vlasti i trajno političko rešenje — ili će egzistirajući balans interesa ostati krhka zamena za stabilnu državu.
Zaključak: Sporazum o budžetu i zajedničke vojne vežbe nose znakove opreznog približavanja, ali unutrašnji atentati, ekonomska devastacija i institucionalni raskoli i dalje čine put ka jedinstvu neizvestim.
Pomozite nam da budemo bolji.
