Data centri troše ogroman volumen vode — zašto kompanije retko otkrivaju prave cifre?

Kako rast potražnje za tehnologijama veštačke inteligencije podstiče izgradnju novih data centara širom sveta, sve je jasnije da ti objekti zahtevaju ne samo struju i zemljište, već i znatne količine vode. U nastavku sažimamo ključne nalaze, objašnjavamo kako se voda koristi u data centrima i zašto nedostatak doslednih i transparentnih podataka predstavlja rizik za lokalne izvore pijaće vode.

Glavni podaci

Procene Lawrence Berkeley National Laboratory (2024) kažu da su američki data centri 2023. direktno potrošili oko 17 milijardi galona vode (približno 64 milijarde litara) za hlađenje, a indirektno još oko 211 milijardi galona (oko 800 milijardi litara) kroz proizvodnju električne energije koja ih napaja. Autori upozoravaju da se direktna potrošnja može udvostručiti — pa i učetvorostručiti — do 2028..

Kako data centri koriste vodu

Serveri i drugi računarski sistemi generišu veliku količinu toplote. Da bi oprema radila u potrebnim temperaturnim uslovima, data centri koriste različite sisteme hlađenja:

• Evaporativni (isparivački) sistemi – hladna voda prolazi kroz cevi, apsorbuje toplotu i isparava; takvi sistemi zahtevaju konstantan dotok sveže vode.
• Zatvoreni (closed-loop) sistemi – voda se hladi pomoću chiller-a i ponovo koristi; zahtevaju manje vode ali više električne energije.

Jedan važan indikator je koliko se vode smatra „potrošenom“ — odnosno povučenom iz lokalnog vodosnabdevanja i iskorišćenom (npr. isparenom) tako da se ne vraća u izvor.

Koje kompanije i kakvo izveštavanje?

Analiza javnih dokumenata i izveštaja o održivosti šest velikih firmi (Amazon, Google, Microsoft, Meta, Digital Realty i Equinix) pokazuje velike razlike u načinu i opsegu objavljivanja podataka. Neki primeri iz izveštaja:

• Google je 2023. prijavio ukupno oko 6,4 milijarde galona vode (24,2 milijarde litara) za operacije, od čega je ~95% vezano za data centre.
• Meta je 2023. potrošila oko 813 miliona galona vode globalno (3,1 milijardu litara), od čega je ~95% za data centre.
• Google-ov data centar u Council Bluffs (Iowa) je 2024. prijavio potrošnju od oko 1 milijarde galona (3,8 milijardi litara).
• Google-ov data centar u Pflugervilleu (Teksas) prijavio je samo 10.000 galona (38.000 litara) — primer objekta hlađenog vazduhom koji troši znatno manje vode.

Dok neke kompanije objavljuju podatke po lokaciji, druge daju samo agregirane brojke, a neke uopšte ne razlažu potrošnju po data centrima. Indirektna potrošnja (kroz proizvodnju električne energije) često nije uključena u objave — Lawrence Berkeley Lab je procenio da je 2023. ona bila oko 12 puta veća od direktne potrošnje za hlađenje.

Zašto je problem lokalnih vodnih resursa

Region Velikih jezera služi kao primer: više od 40 miliona ljudi zavisi od tog bazena za pijaću vodu, a regionalna ekonomija procenjena je na oko 6 biliona dolara. Tehnološke kompanije ciljaju taj region zbog hladnije klime i obilja vode — međutim, veliki potrošači poput data centara mogu konkurisati postojećim upotrebama i potencijalno iscrpeti lokalne podzemne vode.

Ograničenja podataka i šta dalje

Glavni problem je nedostatak jedinstvenih, obavezujućih standarda izveštavanja: kompanije koriste različite metode, vremenske okvire i definicije (npr. šta se smatra „potrošenom“ vodom). Bez doslednih i transparentnih podataka, lokalne vlasti i zajednice teško mogu proceniti rizike pri odobravanjima novih projekata ili pri formiranju politika zaštite voda.

Preporuka: Neophodno je uvesti standardizovano, javno izveštavanje o direktnoj i indirektnoj potrošnji vode po lokaciji data centra (uključujući tip hlađenja i potrošnju električne energije) kako bi se omogućilo odgovorno planiranje i zaštita lokalnih resursa.

Zaključak

Data centri su kritična infrastruktura za digitalnu ekonomiju i razvoj AI, ali njihova „žednost“ za vodom zahteva transparentnost i bolju regulaciju. Jasni, uporedivi i javno dostupni podaci o potrošnji vode po lokaciji su ključni za uravnotežen razvoj tehnologije i zaštitu lokalnih vodosistema.

Autori originalnog izveštaja: Peyton McCauley i Melissa Scanlan, University of Wisconsin–Milwaukee. Tekst je prilagođen i uređen za srpsko govorno područje.