Najstariji dokazi o redovnoj upotrebi psihoaktivne biljke: Sisanje betel oraščića na Sulavesiju pre 25.000 godina

Novo istraživanje objavljeno u časopisu Science Advances otkriva da je najstarija poznata habitualna upotreba psihoaktivne biljke zabeležena na ostrvu Sulavesi u Indoneziji: lovci-sakupljači su pre desetina hiljada godina sisali betel oraščić (Areca catechu) kako bi ublažili zubobolju i izazvali lokalni neuroaktivni efekat.

Istraživači su analizirali neobične, duboke utore na zubima dvojice delimičnih skeleta pronađenih na Sulavesiju. Jedna osoba, verovatno muškarac, datirana je na period između oko 25.000 i 16.000 godina pre sadašnjice (vrhunac poslednjeg ledenog maksimuma), dok je druga osoba datirana između oko 7.600 i 6.300 godina. Oba skeleta pokazuju ekstremno habanje i produbljene utore koji odgovaraju dugotrajnom sisanju oraščića.

Kako su utvrdili da je reč o betelu? Kombinacijom makroskopskih i mikroskopsih pregleda zuba, hemijskih analiza dentalnog materijala i laboratorijskih testova, autori su dokazali prisustvo hemijskih tragova povezanih sa betelom. Dodatno, u laboratoriji su koristili genski modifikovane jajne ćelije žabe opremljene ljudskim neuroreceptorima da bi pokazali da ekstrakti iz oraščića izazivaju neuroaktivni odgovor.

Betel oraščić sadrži alkaloid arekolin, koji ima stimulativno dejstvo kada se konzumira zajedno sa gasenim krečom (kalcijum-hidroksidom). Međutim, praksa koju su praktikovali prehistorijski ljudi — neposredno sisanje celog oraščića — verovatno je delovala pretežno kao lokalni anestetik u ustima, a ne kao snažni sistemski stimulans kakav daje kasnije pripremljeni quid (žvakaća masa sa krečom).

Sucking betel nuts is the earliest-known addictive behavior. Modern betel nut users make them into a chewable wad with slaked lime. | Credit: A. Brumm

„Što su više sisali oraščić da ublaže bol, to su stvarali dublje utore — kod jednog ispitanika utor je dopirao do pulpe zuba, što bi bilo izuzetno bolno,“ rekao je Adam Brumm, prvi autor studije i arheolog sa Griffith University u Australiji.

Prema istraživačima, ozbiljno oštećenje zuba ukazuje da su pojedinci koristili ovu naviku gotovo kontinuirano tokom velikog dela života, što predstavlja najraniji poznati primer zavisničkog ponašanja vezanog za biljnu psihoaktivnu supstancu. Moderni oblik betel žvakanja, u kome se oraščić melje i meša sa gasenim krečom (i često duvanom), razvijen je verovatno mnogo kasnije — tokom neolitika, pre oko 4.000 godina na Sulavesiju, kada se gaseni kreč koristio i u proizvodnji keramike.

Betel se i danas široko koristi u delovima Južne Azije i Okeanije: procenjuje se da oko 600 miliona ljudi koristi betel u nekom obliku, a arekolin je klasifikovan kao kancerogen — osobito kada se quid meša s duvanom, što dramatično povećava rizik od raka usne duplje.

Otkriće pomera raspravu o tome da li su ljudi koristili neuroaktivne biljke pre ili posle pojave poljoprivrede: ovde imamo jasno datirane primere pre neolita, što pokazuje da su prahistorijske zajednice poznavale i svakodnevno koristile prirodne supstance iz okoline daleko pre masovne poljoprivrede.

Elisa Guerra Doce, predistorijska arheološkinja sa Univerziteta u Valladolidu, ocenila je studiju kao „posebno ubedljivu i direktnu“ u pokazivanju starine upotrebe droga i ukazala na važnost nalaza za razumevanje korena betel tradicija u jugoistočnoj Aziji i Pacifiku.

Zašto je ovo važno? Nalaz ilustruje kako su prahistorijski ljudi istraživali svoju prirodnu okolinu ne samo radi ishrane i lekova, već i radi supstanci koje su postale deo društvenih i kulturoloških praksi tokom hiljada godina.