Steve Ramirez opisuje kako su on i tim optogenetikom u hipokampusu miševa reaktivirali pozitivna sećanja i već u roku od sat vremena vratili preferenciju za zaslađenu vodu, čime su ublažili ponašanja povezana s anksioznošću i depresijom. Hronična stimulacija dvaput dnevno tokom ~1 nedelje dala je trajnije poboljšanje i podstakla neurogenezu. Nalazi su u skladu s "undoing effect" teorijom i otvaraju perspektivu da ciljano pojačavanje pozitivnih sećanja može imati terapeutski potencijal, uz važna etička ograničenja.
„Kao da je drhtaj prošao iz mozga u telo“: kako su naučnici kontrolisali sećanja kod miševa i smanjili anksioznost
„Kao da je drhtaj prošao iz mozga u telo“
U prilagođenom isečku iz knjige Stevea Ramireza, autor — neuroznanstvenik i istraživač — prikazuje kako su on i kolege koristili optogenetiku da veštački reaktiviraju pozitivna sećanja kod miševa i time privremeno, a nakon ponovljenih stimulacija i trajno, ublaže ponašanja povezana s anksioznošću i depresijom.
Zašto su se odlučili za sećanja?
Ramirez objašnjava da su ga lična iskustva, posebno majčini panični napadi, motivisala da istraži da li bi „uključivanje“ pozitivnih sećanja moglo vratiti emocionalnu ravnotežu. Njegov pristup počiva na ideji iz psihologije, tzv. "undoing effect" Barbare Fredrickson — da pozitivne emocije mogu poništiti fiziološke posledice negativnih stanja.
Eksperimentalni protokol
Istraživanje je koristilo poznati sucrose preference test: miševi su bili u kutiji sa dva ventila — jedan davao zaslađenu vodu, drugi običnu. Zdravi miševi obično biraju zaslađenu vodu, dok životinje sa simptomima sličnim depresiji/anksioznosti pokazuju izjednačen izbor (50:50).
Tim je optogenetski aktivirao ćelije u hipokampusu koje čuvaju pozitivno iskustvo. Nakon uključenja lasera, miševi su odmah promenili ponašanje: „kao da je drhtaj prošao iz mozga u telo“ — počeli su da pretražuju okolinu i ubrzo su izabrali ventil sa zaslađenom vodom, pijući koliko i kontrolne životinje.
Brzi i dugoročni efekti
Reaktivacija pozitivnih sećanja imala je trenutni efekat na motivaciju i aktivaciju moždanih regija vezanih za nagradu. Još značajnije, kada je studentkinja Briana Chen ponavljala stimulaciju dvaput dnevno tokom približno jedne nedelje, efekti su postali dugotrajniji: simptomi su se trajno ublažili, a ispitivanja su pokazala i povećanu neurogenezu — nastanak novih moždanih ćelija.
Širi kontekst i etičke napomene
Autori povezuju nalaze sa RDoC (Research Domain Criteria) pristupom koji teži razumevanju i lečenju mentalnih poremećaja kroz biološke mehanizme. Ramirez naglašava terapeutski potencijal usmerenih intervencija koje ciljaju sećanja ili mehanizme koji ih podržavaju, ali i ukazuje na etička i praktična ograničenja — optogenetika u sadašnjem obliku nije direktno prenosiva na ljude bez daljeg razvoja i strogih bezbednosnih provera.
Lična nota
Tekst je ispunjen ličnom pričom autora o skoku sa litice sa majkom tokom tinejdžerskih dana, što služi kao primer kako pozitivna sećanja kontra-učinjuju strah i oblikuju dugoročne emocionalne obrasce.
Adaptirano iz How To Change a Memory: One Neuroscientist’s Quest To Alter The Past. Copyright © 2025 Steve Ramirez. Ponovno objavljeno uz dozvolu Princeton University Press.
Pomozite nam da budemo bolji.
