Tim iz Kine razvio je proces koji iz morske vode hvata rastvoreni CO2 i pretvara ga u monomer za bioplastiku. Metod, opisan u Nature Catalysis, koristi odvojeni elektro‑biokatalitički hibridni proces i postigao je ~70% efikasnosti pri radu do 536 sati. Procenjeni troškovi su oko 230 USD po toni CO2. To je rana, ali značajna demonstracija koja zahteva dalja ispitivanja i skaliranje.
Prva demonstracija: CO2 iz okeana pretvoren u sirovinu za bioplastiku
Tim istraživača iz Shenzhen Institutes of Advanced Technology pri Kineskoj akademiji nauka i sa Univerziteta za elektronske nauke i tehnologije Kine razvio je novi postupak koji hvata rastvoreni ugljen‑dioksid iz morske vode i pretvara ga u sirovinu za bioplastiku.
Rad je objavljen u časopisu Nature Catalysis i opisuje odvojeni elektro‑biokatalitički hibridni proces — pristup koji kombinuje elektrokemijsku konverziju rastvorenog anorganskog karbonata i naknadnu biokatalitičku transformaciju u korisne monomere za proizvodnju bioplastike.
"Hvatanje i pretvaranje rastvorenog anorganskog ugljenika u okeanu u hemikalije visoke vrednosti pomoću obnovljive električne energije nudi održiv put ka negativnim emisijama ugljenika i kružnoj ekonomiji ugljenika," napisali su autori studije.
U eksperimentu je sistem postigao stopu hvatanja od približno 70% i radio je kontinuirano do 536 sati. Istraživači navode da su procenjeni troškovi hvatanja oko 230 dolara po toni CO2, što ih navodi da metod smatraju konkurentnim i obećavajućim za dalje razvijanje.
Praktičan značaj
Autori ističu da ovaj pristup može da omogući proizvođačima smanjenje zavisnosti od fosilnih sirovina i da otvori put ka proizvodnji ekološki prihvatljivijih plastičnih materijala. Dr Chengxiang Xiang sa Caltecha komentarisao je: "Ovo je prva demonstracija koja ide od ugljen‑dioksida iz okeana sve do upotrebljivog sirovinskog materijala za bioplastiku." Prema njemu, cilj je pretvoriti CO2 u monomer za bioplastiku sa zadovoljavajućom stabilnošću i ekonomikom.
Ograničenja i naredni koraci
Iako su rezultati ohrabrujući, trenutno je reč o ranoj demonstraciji u laboratorijskim/uslovima pilot‑skale. Potrebne su dodatne studije o dugoročnoj operativnoj stabilnosti, potencijalnom uticaju na lokalne okeanske ekosisteme pri većim razmerama i detaljnija procena troškova pri komercijalnoj primeni. Autori planiraju dalje unapređenje sistema i testove skaliranja.
Zaključak
Ovaj rad predstavlja važan korak ka korišćenju morskog ugljenika kao resursa za proizvodnju održivih materijala. Ako se pristup uspešno skalira i potvrdi kao bezbedan za životnu sredinu, mogao bi doprineti i smanjenju emisija i smanjenju problema sa mikroplastikom kroz promenjene materijale i kružniju ekonomiju.
Pomozite nam da budemo bolji.
