Istraživanje predvođeno Matildom Brindle ukazuje da se poljubac mogao razviti u pretcima velikih majmuna pre 16,9–21,5 miliona godina. Analiza je zasnovana na podacima o ponašanju modernih primata i filogenetskom modeliranju koje je pokrenuto 10 miliona puta. Rad potvrđuje da je poljubac evoluirana osobina, ali ne objašnjava zašto se razvio; moguće uloge uključuju vezivanje, procenu partnera i smirivanje društvenih tenzija. Poljubac nije univerzalan — zabeležen je u oko 46% kultura.
Poljubac kao evolucioni paradoks: mogao je nastati pre 16,9–21,5 miliona godina
Novo istraživanje sugeriše da je ponašanje koje danas nazivamo poljupcem možda staro desetine miliona godina i da su ga praktikovali preci velikih majmuna — a verovatno i izumrli rođaci ljudi poput neandertalaca. Studija, na čelu sa evolutivnom biologinjom Matildom Brindle sa Oksfordskog odseka za biologiju, objavljena je u časopisu Evolution and Human Behavior.
Kako su istraživači radili
Autori su prikupili podatke iz postojeće naučne literature o tome kod kojih modernih primata je zabeležen nenasilan kontakt usta na usta koji nije povezan s hranom (definisano kao poljubac). Među vrstama sa takvim zapažanjima nalaze se čimpanze, bonobi, orangutani i jedna vrsta gorile.
Zatim su primenili filogenetsku analizu — metodu kojom se na osnovu ponašanja živih vrsta i genetskih srodnosti rekonstrušu osobine njihovih predaka — i pokrenuli statističko modeliranje da bi simulirali evolutivne scenarije duž grana stabla srodnosti. Model je izvršen 10 miliona puta kako bi procene bile robusne.
Glavni nalazi
Rezultati ukazuju da se poljubac kao ponašanje najverovatnije razvio u zajedničkom pretku velikih majmuna između pre 21,5 i 16,9 miliona godina. To znači da su i neandertalci verovatno praktikovali poljupce, a s obzirom na dokaze o ukrštanju između Homo sapiensa i neandertalaca, moguće je i da su ljudi i neandertalci razmenjivali poljupce.
Zašto i dalje ne znamo tačan razlog
Model potvrđuje evolutivni antikitet ponašanja, ali ne odgovara na pitanje zašto se poljubac razvio. Brindle ističe da poljupci verovatno služe više funkcija: proceni potencijalnih partnera, predigri, zbližavanju i socijalnom smirivanju, pa čak i prenošenju hrane potomstvu u ranijim oblicima. Takođe, veći deo dostupnih podataka potiče iz posmatranja životinja u zatočeništvu ili azilima, pa je potrebna veća baza podataka iz prirodnog okruženja i iz drugih taksonomskih grupa.
„Ono što smo uradili jeste važan prvi korak — pokazali smo da je poljubac evoluirana i veoma starosna osobina. Sledeće pitanje je: zašto?”, rekao je Brindle.
Ograničenja i društveni kontekst
Autori ukazuju da poljubac nije univerzalno ljudsko ponašanje: prema jednom pregledu iz 2015. godine, zabeležen je u oko 46% svetskih kultura. Stručnjaci koji nisu učestvovali u studiji napominju da postoje i suptilne razlike u načinu na koji ljudi i primati razmenjuju poljupce — većina ljudskih poljubaca ne izgleda strogo kao „usta na usta” kako je definisano u analizi.
Justin Garcia iz Kinsey instituta i Adriano Reis e Lameira iz Univerziteta u Vorkširu ocenili su da rad otvara put daljim istraživanjima koja bi razjasnila kulturne i biološke aspekte poljupca, kao i varijacije unutar i između populacija.
Zaključak
Studija ne daje konačan odgovor zašto ljudi ljube, ali snažno sugeriše da je poljubac drevna, evoluirana osobina velikih majmuna. Potrebna su dodatna terenska istraživanja i širi komparativni podaci kako bi se razjasnile funkcije i poreklo ovog kompleksnog ponašanja.
Pomozite nam da budemo bolji.
