Nova studija zasnovana na gotovo 20.000 fotografija sa iNaturalist-a pokazuje da rakuni u gradovima imaju prosečno 3,5% kraće njuške nego jedinke iz ruralnih oblasti. Istraživači smatraju da ljudski otpad stvara lako dostupnu hranu i favorizuje toleranciju prema ljudima — jedna od ranih osobina pripitomljavanja. Nalazi podržavaju hipotezu o vezama između razvojnih promena (ćelije neuralnog grebena) i ponašanja; potrebna su dalja istraživanja i genetske studije.
Ljudi i njihov otpad pokreću „pripitomljavanje” gradskih rakuna, pokazuje studija
Rakuni koji žive u urbanim sredinama pokazuju rane morfološke promene koje podsećaju na početne faze pripitomljavanja, navodi nova studija objavljena 2. oktobra u časopisu Frontiers in Zoology. Istraživači sa Univerziteta Arkansas at Little Rock analizirali su skoro 20.000 fotografija postavljenih na platformu iNaturalist kako bi uporedili jedinke iz gradskih i ruralnih oblasti.
Tim na čelu sa koautorkom Raffaelom Lesch utvrdio je da su njuške rakuna iz gusto naseljenih okruga u proseku oko 3,5% kraće nego kod jedinki iz seoskih sredina. Autori ističu da je razlika mala, ali statistički značajna i može predstavljati jedan od ranih znakova tzv. „sindroma pripitomljavanja”.
Zašto otpad igra ključnu ulogu?
Prema istraživačima, ljudski otpad stvara novi ekološki nišu u gradovima – lak izvor hrane koji nagrađuje jedinke tolerantne prema prisustvu ljudi. Kako je objasnila Lesch:
„Otpad je zapravo pokretač. Ako životinja izdrži blizinu ljudi i ne bude agresivna, lako može da se prehranjuje našim ostacima.”
Šta je "sindrom pripitomljavanja" i zašto je to važno?
„Sindrom pripitomljavanja” obuhvata skup osobina koje se često pojavljuju u ranim fazama pripitomljavanja: smanjena agresivnost, povećana tolerancija prema ljudima, kraće njuške, eventualno viseće uši ili bele mrlje. Jedna od hipoteza iz 2014. povezuje ove promene sa mutacijama u ćelijama neuralnog grebena, koje utiču na razvoj životinje u embrionalnom stadijumu.
Iako rezultati sugerišu da urbani uslovi mogu favorizovati osobine koje vode ka većoj toleranciji prema ljudima, autori naglašavaju da skraćenje njuške od 3,5% ne predstavlja pripitomljavanje u potpunom smislu. Reč je o ranim, suptilnim promenama koje mogu ukazivati na početak procesa, ali za potvrdu su potrebna dalja genetska i dugoročna istraživanja.
U narednim studijama tim planira da ispita da li slične promene postoje i kod drugih gradskih sisara, poput oposuma, kako bi se razjasnilo da li samo prisustvo ljudi i dostupnost otpada mogu da „kickstartuju” proces pripitomljavanja.
Pomozite nam da budemo bolji.
