Genomska i izotopska analiza kostiju sa ostrva Stora Karlsö pokazuje da su kanidi stari 3.000–5.000 godina zapravo vukovi, a ne psi. Ti vukovi bili su manji, hranili su se ribom i fokama i imali su nižu genetsku raznolikost, što ukazuje na zavisnost od ljudi. Nalaz podržava ideju da su ljudi prevozili i hranili vukove, potvrđujući da je pripitomljavanje dug i složen proces.
Neočekivani gosti Stora Karlsö: vukovi koje su ljudi dovodili i hranili pre 3.000–5.000 godina
Nova genomka i izotopska analiza kostiju pronađenih u pećini Stora Förvar na ostrvu Stora Karlsö otkriva iznenađujući detalj iz bronzanog doba: kanidi koji su tamo živeli pre 3.000–5.000 godina bili su vukovi (Canis lupus), a ne domaći psi. Nalazi, koji su dugo stajali u muzejskim zbirkama nakon otkrića krajem 19. veka, ukazuju da su ljudi dovodili ove životinje brodom i aktivno brinuli o njima.
Gde su pronađeni ostaci i zašto je to važno
Stora Karlsö je maleno i izolovano ostrvo u Baltičkom moru, površine oko jedne kvadratne milje, bez autohtonih kopnenih sisara i bez kopnenog puta do Skandinavije. Dakle, jedini način da se na ostrvu nađu vukovi jeste da su ljudi doveli te životinje brodom. Tim istraživača iz Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva analizirao je dve grupe kostiju iz pećine Stora Förvar i upotrebio genomsku i izotopsku analizu da bi odredio poreklo i način života tih kanida.
Šta su pokazale analize
Genomske analize potvrdile su da su ostaci pripadali vukovima (Canis lupus), a ne modernim domaćim psima. Ipak, ove jedinke su pokazivale osobine koje ukazuju na blizak odnos sa ljudima: bile su manje telesne građe u poređenju sa kopnenim populacijama vukova, a izotopski tragovi u kostima jasno govore da su se hranile ribom i foka — istom hranom kojom su se hranili i ljudi na ostrvu.
„Bilo je potpuno iznenađenje da je u pitanju vuk, a ne pas,“ rekao je Pontus Skoglund iz Ancient Genomics Laboratory na Francis Crick Institute-u, jedan od koautora studije.
Znaci zavisnosti od ljudi
Takva izmena ishrane (prelazak na morske resurse) teško je objašnjiva bez ljudske pomoći jer vukovima nije lako samostalno loviti foke ili ribu u obalnom okruženju. Jedan od primeraka imao je povredu noge koja bi verovatno onemogućila samostalno preživljavanje, što dodatno upućuje na to da su ljudi negovali ili bar hranili povređene jedinke. Genetska raznolikost ovih vukova bila je znatno niža u odnosu na druge drevne populacije vukova, što je karakteristično za izolovane, procepane ili delimično pripitomljene grupe.
„To je slično onome što vidite kod izolovanih ili procepanih populacija, ili kod pripitomljenih organizama,“ rekao je Anders Bergström, evolucionarni biolog sa University of East Anglia i koautor studije.
Zaključci i značaj
Rezultati sugerišu da su ljudi svesno prevozili vukove na ostrvo i delili hranu s njima — moguće ih je da su držali kao pratilice, polupripitomljene jedinke ili čak pokušavali njihovo namerno uzgajanje. Iako se početci pripitomljavanja vukova obično datiraju pre oko 15.000 godina, slučaj Stora Karlsö pokazuje da je taj proces bio dugotrajan i višefazni, sa lokalnim paketima odnosa između ljudi i kanida koji su se razvijali i menjali kroz milenijume.
Studija objavljena u Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS) daje vredan uvid u kompleksne ljudsko-životinjske odnose u priobalnim zajednicama i podseća da su prakse vezane za pripitomljavanje bile raznovrsne i često prilagođavane lokalnim uslovima.
Pomozite nam da budemo bolji.
