Zagonetni bljeskovi sa Palomara: nova analiza povezuje 70‑godišnje tranzijente sa nuklearnim probama

Pre više od sedam decenija, astronomi na Palomar opservatoriji u Kaliforniji fotografisali su kratkotrajne, zvezdolike bljeskove na staklenim pločama koji su se pojavljivali i nestajali u roku od sat vremena — decenijama pre lansiranja prvog satelita. Nova, recenzirana analiza digitalizovanih ploča iz prve Palomarove ankete (POSS‑I, 1949–1958) ponovo je pokrenula raspravu o poreklu tih tranzijenata.

Šta su istraživači uradili i šta su našli

Tim na čelu sa astronomkinjom Beatriz Villarroel i koautorom Stephenom Bruehlom pregledao je podatke sa 2.718 dana skeniranja i identifikovao tranzijente na 310 noći. U nekim danima zabeleženo je i do 4.528 bljeskova koji su se pojavili na različitim lokacijama istog dana, a koji su izostajali na snimcima pre i posle događaja, kao i u kasnijim pregledima neba.

Istraživači su otkrili statističku povezanost: tranzijenti su bili učestaliji u roku od 24 sata nakon nadzemnih nuklearnih proba koje su izvodile SAD, Sovjetski Savez i Velika Britanija. Takođe, svaki dodatni izveštaj o neidentifikovanom anomalnom fenomenu (UAP/NLO) na datom danu korelirao je s prosečnim porastom broja tranzijenata od oko 8,5%.

Moguća tumačenja

Autori su isključili neke uobičajene prirodne uzroke — kao što su promenljive zvezde, meteori i neke instrumentalne greške — i istakli da neke zabeležene tačkaste pojave izgledaju neuobičajeno ostro i ponekad su poravnate u prividne redove. Zbog takvih osobina, autori napominju da je neophodno otvoreno razmotriti i manje konvencionalne objašnjenja.

"Isključili smo neke prozačne mogućnosti i to nas primorava da barem razmotrimo mogućnost da su u pitanju veštački objekti," rekao je Stephen Bruehl, koautor studije.

Jedno od praktičnih objašnjenja jeste da su neki od bljeskova nusprodukti nuklearnih detonacija — na primer, metalni fragmenti ili radioaktivni oblak u gornjim slojevima atmosfere koji pod određenim uslovima mogu dati kratke vizuelne efekte. Drugi naučnici međutim ističu da bi takvi efekti verovatno ostavljali razmazane tragove, a ne oštro tačkaste „zvezdice“ kakve su zabeležene.

Skepticizam i alternativna objašnjenja

Mnogi stručnjaci upozoravaju na ograničenja izvora: originalne ploče su skenirane i analizirane u kopijama, a takav postupak može uvesti artefakte. Nigel Hambly je ukazao da prašina, dlačice, ogrebotine, difrakcione štrike od sjajnih zvezda ili problemi tokom digitalizacije mogu simulirati poravnanja i tačkaste anomalije. Robert Lupton i drugi podsećaju da istorija astronomije obiluje primerima kada su providne projekcije i greške u podacima dovele do pogrešnih zaključaka.

Michael Garrett i drugi pozivaju na oprez zbog lošeg kvaliteta podataka iz pre‑satelitskog perioda i na potrebu za nezavisnim replikacijama pre nego što se izvuku dalekosežni zaključci.

Preporučeni naredni koraci

Autori i nezavisni savetodavci predlažu sledeće korake: ponovna analiza originalnih Palomarovih staklenih ploča (ne samo skenova), mikroskopsko „forenzičko“ ispitivanje emulzije, i upoređivanje sa drugim arhivama ploča iz iste ere. Takve provere mogu razjasniti da li su tranzijenti stvaran astronomski fenomen, posledica nuklearnih proba ili artefakti arhivske obrade.

Zaključak

Trenutna analiza otvara zanimljiva pitanja o istorijskim zabeleškama neba i mogućim interakcijama između aktivnosti ljudi i opservacija iz svemira. Ipak, dok se ne izvrše dodatne, nezavisne provere i ne pregleda originalni materijal, najverovatniji ishod ostaje oprez — anomalije koje zahtevaju dalju istragu, ali nisu još u stanju da potvrde nijednu dramatičnu hipotezu.

"Ovo je primer kako nauka ispituje nepoznato — kroz vreme, replikaciju i oprez," rekao je David Windt, istraživač koji nije bio uključen u studiju.