Razotkrivanje mita: Watson i Crick Nisu Ukrali Franklinine Podatke

Razotkrivanje mita o Franklin

Početkom 1953. godine, radeći u Kembridžu, James Watson i Francis Crick otkrili su strukturu duple heliksa. U isto vreme, Maurice Wilkins i Rosalind Franklin na King's Collegeu u Londonu nezavisno su proučavali strukturu DNK. Mnogo je polemike oko tvrdnje da su Watson i Crick navodno „ukrali“ Franklinine podatke i tako postigli proboj — tekst ispod sistematski razmatra dokaze i kontekst tog događaja.

Izvor mita i pouzdanost svedočenja

Ideja o „krađi“ delom potiče iz memoara Jamesa Watsona, The Double Helix, koji su živopisni, ali ne uvek precizni. Watson opisuje da je u januaru 1953. video X-zrake difrakcije na King'su koje su ga duboko uzbudile, ali ne navodi izričito čije su to slike. Mnogi čitaoci su to povezali sa Franklin, iako direktni dokazi za tu tvrdnju izvorno nisu jasni.

Šta pokazuju arhivi i intervjui

Saradnja s Nathanielom Comfortom i analiza dostupnih izvora pokazuju da je Franklin u januaru 1953. predložila Cricku da razgovara s kolegom koji je imao neformalne izveštaje o radu koji su ona i Wilkins vodili. Nema naznaka da je Franklin bila protiv deljenja svojih nalaza — naprotiv, postoje podaci da je komunicirala svoje rezultate kolegama.

Ključna napomena: Intervjui sa Crickom iz 1960-ih i čitanje radova Watsona i Cricka upućuju na to da njihov proboj nije zasnovan na direktnoj upotrebi Franklininih podataka, već na radu s modelima i primeni hemijskih principa.

Kako je nastao njihov model

Watson i Crick su tokom nekoliko nedelja sastavljali kartonske modele molekula i primenjivali poznata hemijska pravila i eksperimentalne podatke dostupne u literaturi. Nakon niza pokušaja — i određenih srećnih okolnosti — došli su do strukture koja je bila u skladu sa posmatranjima rendgenskih snimaka, uključujući i one iz King'sa.

Odnosi među naučnicima

Protivno popularnoj slici zavađene Franklin, izvori ukazuju da je tokom i nakon 1953. bila u komunikaciji sa kolegama, te da je sa Crickom i njegovom suprugom Odile razvila prijateljski odnos. Postoje svedočanstva o zajedničkim posetama, druženjima i pismima koja pokazuju toplije međuljudske odnose nego što često prikazuju dramatične priče o „krađi“.

Crickov kasniji rad i širi doprinosi

Nakon rada na molekularnoj biologiji, Crick je 1977. otišao u Kaliforniju, u Salk Institute, posvećujući se proučavanju svesti. Zalagao se za kombinovanje precizne anatomije s računarskim modelima ponašanja, što je uticalo na kasnije velike projekte mapiranja mozga i na razvoj moderne kognitivne nauke.

Crick je sarađivao s ključnim istraživačima u ranoj fazi razvoja računarskih modela i neurobiologije, među kojima su bili Geoffrey Hinton i John Hopfield. Takođe je sa Christofom Kochom promovisao materijalistički pristup proučavanju svesti i aktivno doprinosio popularizaciji tih ideja kroz članke i knjigu The Astonishing Hypothesis (1994).

Neočekivana strana: poezija i prijateljstvo

Manje poznata, ali intrigantna strana Cricka bila je njegova fascinacija poezijom, naročito radom američkog pesnika Michaela McClurea. Crick je 1959. kupio Peyote Poem i dugo ga je cenio; kasnije su razvili blisko prijateljstvo i korespondenciju. Ti odnosi i interesovanja otkrivaju emotivniju i intuitivniju dimenziju njegove ličnosti, koja se ne kosi s njegovim naučnim, često vrlo pragmatičnim pristupom.

Zaključak

Dok su međuljudske i institucionalne napetosti svakako postojale, dostupni dokazi ne podržavaju jednostavnu verziju istorije u kojoj su Watson i Crick „ukrali“ Franklinine podatke da bi došli do duple heliksa. Njihov proboj bio je rezultat kombinacije modelovanja, hemijskog znanja i interpretacije eksperimentalnih podataka — a Franklin je i sama bila važna figura u celokupnom naučnom okruženju tog vremena.