Najnoviji podaci duckDNA projekta i Ducks Unlimited pokazuju da su geni pataka iz igrašta rašireni širom SAD, a posebno u Atlantskom koridoru gde 74% odstreljenih mallardova nosi takvo poreklo, dok je samo ~2% potpuno divlje. Hibridizacija menja migraciju, ishranu i reprodukciju i može dugoročno oslabiti populacije. Projekat koristi uzorke od više od 4.000 lovaca kako bi mapirao problem i potakao mere zaštite.
Genetika patki iz igrašta veći je problem nego što lovci misle — u Atlantskom koridoru samo ~2% zelenih glava je potpuno divlje
A pair of mallard drakes in the snow
Lovci na vodene ptice decenijama se dive „greenhead“ mallard patkama: njihov let, rad po vabljenju i trenutak kada pas donese potpuno razvijenu zelenu glavu često su vrhunac sezone. Međutim, nova istraživanja pokazuju da veliki deo tih ptica nosi gene iz igrašta — ptice uzgajane i puštane u prirodu — što menja sliku divljih populacija i može imati dugoročne posledice po njihovu otpornost.
Šta pokazuju najnoviji podaci?
Podaci duckDNA projekta, prikupljeni uz pomoć Ducks Unlimited i više od 4.000 lovaca, ukazuju da su geni pataka iz igrašta prisutni u 45 od Lower 48 američkih saveznih država. Najveći uticaj zabeležen je u Atlantskom koridoru selidbe (Atlantic Flyway): 74% pataka koje su lovci odstrelili u tom regionu nose dokaze o poreklu iz igrašta, dok je verovatnoća da je odstreljena ptica 100% divlja oko 2%.
Map by DuckDNA / via Instagram
"Kod pataka iz igrašta postoji vrlo prepoznatljiv genetski potpis," kaže dr Phillip Lavretsky, vanredni profesor na University of Texas at El Paso, koji radi na duckDNA projektu. "Naša istraživanja pokazuju da je ukrštanje bilo toliko rašireno da u Atlantskom koridoru danas imate samo oko 2% šanse da je ptica koju pogodite potpuno divlja."
Zašto je to važno?
Hibridizacija između divljih mallardova i onih iz igrašta može "razvodniti" korisne genetske osobine divljih populacija. Istraživanja pokazuju da uzgajane patke često imaju fizičke i ponašajne razlike: manje telesne masti, drugačiji oblik kljuna, slabije gnijezdne i inkubacione instinkte, sklonost kraćim ili neregularnim migracijama i veću potrebu za hranom. Sve to smanjuje njihovu adaptabilnost u divljini i može povećati ranjivost populacija u uslovima gubitka staništa.
"Patke iz igrašta su genetski manje prilagođene divljem okruženju," objašnjava dr Lavretsky. "Poput lososa iz uzgajališta, često ne uspevaju kao divlje jedinke i mogu uneti nepoželjne osobine u slobodnoživuće populacije."
Istorija i obim problema
U nastojanju da se nadomeste opali brojevi nakon intenzivnog komercijalnog lova, federalne, državne i privatne organizacije počele su da puštaju patke iz zatočeništva još od 1920-ih, pri čemu je više od 90% tih ispuštanja bilo duž istočne obale SAD. Praktika se nastavila, a stotine hiljada ptica iz igrašta bile su i ostaju puštane svake godine.
This map show the locations where hunters have submitted DNA, adding to the existing data around mallard genetics. Map by DuckDNA / via Instagram
Mapa rasprostranjenosti pokazuje najjači uticaj u Atlantskom i delimično u Velikim Jezerima; Centralni koridor je manje pogođen, sa procentima oko 10%, ali problem nije zanemarljiv ni tamo.
Šta se radi i kako mogu pomoći lovci i konzervatori?
DuckDNA projekat je samo jedan od koraka — prikupljanje uzoraka od lovaca omogućava naučnicima da prate rasprostranjenost i nivoe genetskog mešanja. Ducks Unlimited i drugi partneri rade na podizanju svesti i razvijanju strategija koje bi mogle smanjiti negativne efekte ispuštanja pataka iz igrašta.
Waterfowl biologists have found that hybrid mallards have less nesting success than wild birds. Photo by Wade / Adobe Stock
"Kroz duckDNA program oslanjamo se na lovce da prikupe uzorke i pomognu nam da odredimo nivoe porekla," kaže Mike Brasher iz Ducks Unlimited. "Cilj nam je bolje razumeti uticaj i pronaći rešenja koja štite divlje populacije."
Važno je istaći da je ovaj problem deo šire slike: gubitak staništa, promene u šumama i vlažnim staništima i klimatske promene takođe utiču na populacije pataka. Smanjenje puštanja pataka iz igrašta, strožije regulative i edukacija lovaca i vlasnika zemljišta mogu doprineti očuvanju genetske čistoće i otpornosti divljih populacija.
Zaključak: Iako se patke iz igrašta često puštaju sa dobrim namerama, njihove genetske i bihevioralne razlike predstavljaju stvarnu pretnju za dugoročno zdravlje divljih mallard populacija — naročito u Atlantskom koridoru gde su procenti zapanjujući.
Pomozite nam da budemo bolji.
