Kojoti pokazuju genetsku monogamiju i parovi obično ostaju zajedno do smrti partnera. Nakon gubitka, preživeli pokazuju ponašanja koja liče na tugu — zavijanje, letargiju i gubitak apetita. Neurobiološki podaci ukazuju na povećane CRF receptore u olfaktornom traktu i hipokampusu udovica, ali su nalazi ograničeni malim uzorkom.
Kojoti Se Pare Za Ceo Život — I Tuguju Kada Izgube Partnera
A pair of coyotes (Canis latrans) in Griffith Park, Los Angeles. Unlike most other animals, coyotes have only one partner in their lifetimes.Photographer Sean Crane, Minden Pictures
Kojoti su pokazali zapanjujuću posvećenost partnerima: parovi često ostaju zajedno do smrti jednog člana, a preživeli partneri pokazuju ponašanja koja liče na tugu. Novo istraživanje koje kombinuje posmatranja u prirodi i neurobiološke analize pokušava da razotkrije kako gubitak utiče na mozak i ponašanje ovih divljih kanida — i šta nam to govori o žalovanju uopšte.
Genetska monogamija i njene posledice
Studija iz 2012. fokusirana na urbane kojote u Čikagu otkrila je 100% vernosti među parovima (18 legala, 96 mladunaca), što ukazuje na retku pojavu poznatu kao genetska monogamija. Istraživači su kasnije prikupili još podataka tokom narednih deset godina koji potvrđuju ovaj obrazac — osim kada partner umre. Prema Stanetu Gehrtu (The Ohio State University), ova monogamija omogućava veća legla zato što mužjaci aktivno učestvuju u nezi mladunaca i u odbrani teritorije.
Ponašanja nalik tuzi
Posle gubitka partnera, kojoti često pokazuju znakove koji podsećaju na žalovanje: uporno, "žalobno" zavijanje, letargija, smanjen apetit i povratak na mesta gde je partner ili mladunče poslednji put viđeno. Gehrt opisuje epizodu u kojoj je mužjak neumorno zavijao dok je partnerka bila privremeno zadržana radi zamene odašiljača — jasno emocionalno ponašanje koje je zabeleženo u terenskim beleškama.
Neurobiologija žalosti kod kojota
Neuroscientistkinja Sara Freeman i saradnici analizirali su uzorke mozga (dobijene od šest uginulih jedinki, od kojih su tri bile udovice) i otkrili povećan broj receptora za kortikotropin-otpuštajući faktor (CRF) u olfaktornom traktu i hipokampusu kod udovica. CRF je važan u odgovoru na stres i aktivira sistem koji dovodi do lučenja kortizola — što može menjati senzornu obradu i pamćenje. Freeman smatra da te promene mogu pomoći udovicama da lakše prepoznaju društvene mirise (npr. urin preminulog partnera) ili mirise potencijalnih novih partnera.
Ograničenja i oprez u tumačenju
Autori upozoravaju da su podaci ograničeni: uzorak mozga bio je mali (tri udovice i tri neudovice), sve analizirane jedinke bile su ženke, i periodi žalovanja su se razlikovali (3 dana, 4 meseca i 14 meseci). Zbog toga su zaključci indikativni, ali ne i definitivni — potrebna su dalja, obimnija istraživanja.
Šira značenja: od saosećanja do upravljanja vrstom
Freeman i kolege veruju da ova saznanja mogu imati dvostruku vrednost: pomoć u razumevanju mehanizama žalovanja koji bi jednog dana mogli doprineti razvoju tretmana za produženo žalovanje kod ljudi, i povećanje saosećanja prema kojotima koje bi uticalo na oprezniji način upravljanja populacijama. Julie Young (Berryman Institute) podseća da kojoti igraju važnu ulogu u ekosistemu — jedu voće i rasprostiru seme, što može doprineti obnovi staništa.
Gehrt dodaje da ubijanje jednog člana para može pokrenuti kaskadu: gubitak teritorije, dolazak novih jedinki i povećani sukobi među kojotima, što može dovesti do pojave takozvanih „problem kojota“ u odnosu na ljude. Promocija znanja o monogamiji i emotivnim vezama kojota već je pomogla u promeni javnih stavova o suživotu sa ovim životinjama.
Zaključak: Iako su potrebne veće i raznovrsnije studije, postoje jasni dokazi da kojoti ne samo da formiraju dugo trajne veze, već i da mogu doživljavati ponašanja nalik ljudskoj tuzi — podatak koji ima značajne implikacije za nauku, saosećanje i upravljanje divljim životinjama.
Pomozite nam da budemo bolji.
