Arheološki ostaci sa ostrva Stora Karlsö pokazuju da su ljudi pre 3.000–5.000 godina dovodili vukove čamcima i verovatno im obezbeđivali hranu. Drevna DNK potvrđuje da su ostaci pripadali pravim vukovima bez mešavine sa psima, uz zabeleženu nisku genetsku raznolikost. Izotopne analize ukazuju da su vukovi jeli foke i ribu — istu hranu kao i ljudi u pećini — a jedan primerak je preživeo tešku povredu, što sugeriše moguću ljudsku negu.
Vukovi Kao Prvi Ljubimci? Dokazi Sa Ostrva Stora Karlsö
Photo: Shutterstock
Arheolozi su u pećini na švedskom ostrvu Stora Karlsö otkrili dva skeleta kanida stara između 3.000 i 5.000 godina. Pošto ostrvo praktično nema autohtone kopnene sisare i okruženo je otvorenim morem, istraživači zaključuju da vukove nisu doplovili do ostrva sami — verovatno su ih ljudi prevezli čamcima.
Pronađeni ostaci su zapravo veliki skeletni fragmenti telesne građe, što ih razlikuje od nalaza povezanih sa ritualima ili iskorišćavanjem krzna, kada se obično nalaze drugi tipovi ostataka. Takav kontekst čini otkriće neuobičajenim i značajnim za razumevanje odnosa ljudi i kanida u praistoriji.
Analize drevne DNK pokazale su da ostaci pripadaju pravim sivim vukovima, bez detektabilne mešavine sa psima. Uz to je zabeležena niska genetska raznolikost — pojava koja može ukazivati na kontrolisanu ili male populacije (ali i na prirodne uzroke). Istraživači zato smatraju da je moguće da su ljudi stupali u aktivnu interakciju i kontrolu nad ovim vukovima.
„Iako ne možemo isključiti prirodne razloge za nisku genetsku raznolikost, nalazi sugerišu da su ljudi na načine koje ranije nismo uzimali u obzir upravljali ili negovali vukove“, rekao je koautor Anders Bergström.
Hemijske i izotopne analize kostiju ukazuju da je ishrana vukova bila bogata fokama i ribom — istim namirnicama koje su jeli ljudi koji su koristili pećinu: lovci na foke i ribari tokom kamenog i bronzanog doba. Takva podudarnost u ishrani dodatno podržava hipotezu da su vukovi bili direktno snabdeveni hranom od strane ljudi.
„Ne samo da su imali poreklo nedistinktivno od drugih evroazijskih vukova, već su delovali kao da žive uz ljude, jedu ljudsku hranu i nalaze se na mestu dostupnom samo čamcem“, objasnio je vodeći autor Linus Girdland‑Flink.
Jedan od uzoraka nosi jasne znake teške povrede uda koja bi ograničila kretanje i sposobnost lova. To što je jedinka preživela uprkos povredi dodatno otvara mogućnost da su ljudi pružali negu ili podršku ranjenom vuku.
Šta ovo znači za priču o domestikaciji pasa
Otkriveni dokazi ne govore nužno da su vukovi bili pripitomljeni poput kasnijih pasa, ali jasno pokazuju blisku i aktivnu interakciju ljudi i vukova pre nego što je proces domestikacije postao široko rasprostranjen. Proces pretvaranja vuka u psa bio je dug i verovatno uključiо više regionа, počevši pre približno 15.000 godina. Nalaz sa Stora Karlsö doprinosi toj složenoj slici — pokazuje da su ljudi eksperimentisali sa odnosima prema vukovima na različite načine.
Metode i kontekst
Studija je kombinovala arheološki kontekst, datovanja, analize drevne DNK i izotopne/hemijske testove kostiju. Ukupni pristup omogućava pouzdaniju rekonstrukciju ishrane, porekla i mogućih ljudskih uticaja na populaciju vukova.
Zaključak istraživanja naglašava da je odnos ljudi i vukova u praistoriji bio kompleksniji nego što se ranije mislilo — uključivao je više oblika interakcije od puke koegzistencije, ali precizan karakter (saputnici, radne životinje ili nešto između) još uvek zahteva dodatna istraživanja.
Pomozite nam da budemo bolji.
