Nova studija Univerziteta u Tel Avivu pokazuje da automatsko oponašanje pozitivne mimike govornika — čak i kada govor slušamo bez vizuelnog kontakta — može predvideti koje ćemo opcije izabrati pre nego što to svesno formulišemo. Istraživači su pratili male, nezapažene pokrete lica i otkrili da su izbori bolje korelisali sa oponašanjem osmeha govornika nego sa sopstvenom mimikom. Nalaz je objavljen u Communications Psychology, ali je studija korelativna, uz ograničen uzorak (sve učesnice su bile žene) i umerene efekte, pa su potrebne dodatne replike.
Vaše lice može znati šta volite pre nego što to shvatite
Lead image: Prostock-studio / Shutterstock
Svi mi suptilno oponašamo mimiku lica ljudi oko nas: osmehujemo se kad se oni smeše, namrštimo obrve zajedno s njima — često to radimo neprimećeno. Ovaj fenomen, poznat kao facijalna mimika, smatra se važnim za empatiju i društvenu povezanost. Nova studija istraživača sa Univerziteta u Tel Avivu postavlja pitanje: može li takvo automatsko oponašanje predvideti naše afinitete i izbore?
Kako je sprovedeno istraživanje
Tim je organizovao dva eksperimenta u laboratorijskim uslovima, u kojima su učestvovale desetinе parova nepoznatih ljudi. U prvom eksperimentu jedan učesnik je ukratko opisivao dva filma dok je drugi gledao njegovo lice i potom birаo koji film želi da pogleda; nakon toga su uloge zamenjene. U drugom eksperimentu oba učesnika su slušala snimke glumice koja je izgovarala slične sažetke — bez vizuelnog kontakta — pa su potom izabrali preferirani film. Sažeci filmova bili su pažljivo slični kako ne bi postojala očigledna bolja opcija.
Šta su merili
Tokom svih testova naučnici su pomoću osetljivih senzora pratili mikropokrete lica slušača — pokrete mišića koje često ne primećujemo u ogledalu ili ne osećamo. Analizirali su koliko se lice ukupno promenilo, koliko su bile podignute ili spuštene obrve, podizanje obraza (značajan element osmeha) i u kojoj meri je slušalac oponašao mimiku govornika.
Glavni nalazi
Rezultati pokazuju da su izjašnjene preferencije učesnika bolje korelisale sa stepenom oponašanja govornikovih pozitivnih izraza (npr. podizanje obraza pri osmehu) nego sa sopstvenim, nezavisnim facijalnim pokretima. Nalaz, objavljen u časopisu Communications Psychology, potvrdio se kroz više metoda analize podataka. Oponašanje negativnih izraza povremeno je povezano sa nešto slabijom preferencijom, ali ti efekti su bili manje dosledni.
"Studija je pokazala da ne slušamo samo priču — mi smo zapravo 'nošeni' prema govorniku," rekla je koautorka Liron Amihai, doktorandkinja. "Ovo oponašanje često se dešava automatski i može predvideti koju ćemo opciju odabrati dugo pre nego što to svesno formulišemo rečima."
Neočekivano, efekat je bio prisutan i kada su slušaoci mogli da čuju, ali ne i da vide govornika: ljudi mogu „čuti“ osmeh u tuđem glasu i u određenoj meri ga oponašati, što i tada koreliše sa njihovom kasnijom preferencijom.
Ograničenja i oprez
Autori naglašavaju da su nalazi korelativni i ne dokazuju uzročnost — ne možemo iz ovoga zaključiti da mimikrija direktno uzrokuje određenu preferenciju ili da su slušaoci manipulisani. Studija ima i druge važne ograničenosti: uzorak je bio homogeni (sve učesnice su bile žene) i efekti su umereni. Takođe, ranija istraživanja o uticaju položaja tela ili facijalne mimike na emocije i odluke pokazala su mešovite rezultate i delimične neuspešne replike.
Na primer, klasična studija iz 1988. o "pen-in-mouth" efektu i kasnije istraživanje o "power pose" gestovima su u većim reprodukcijama dale skromnije i manje konzistentne rezultate nego što je prvobitno tvrdjeno.
Zaključak
Ako se ovi rezultati potvrde u budućim studijama i proširenim uzorcima, to bi značilo da naše lice ponekad zna šta nam se sviđa pre nego što o tome razmišljamo rečima. Do tada, najbolje je pristupiti govoru o facijalnoj mimikriji i donošenju odluka oprezno i uz dodatne replikacije.
Pomozite nam da budemo bolji.
