Studija objavljena u Scientific Reports pokazuje da gledanje digitalno pomlađene verzije sopstvenog lica može pomoći u prizivanju detaljnih sećanja iz detinjstva. Eksperiment sa 50 učesnika pokazao je da oni koji su videli dečije verzije svog lica prisetili su se više epizodnih detalja nego kontrolna grupa. Nalaz sugeriše da percepcija tela igra ulogu u autobiografskom pamćenju i otvara mogućnosti za primenu u VR terapijama i reminiscencijalnoj nezi, uz napomenu o ograničenjima i etičkim pitanjima.
Pomlađeno lice vraća zaboravljena sećanja — eksperiment koji menja pogled na pamćenje
This Study Unlocked People’s Childhood MemoriesGetty Images
Prošle godine Henry Chung, dr sci., predavač na School of Sport, Rehabilitation and Exercise Sciences Univerziteta u Essexu, priključio se neuobičajenom eksperimentu pred svojim laptopom. Ideja je bila jednostavna, ali intrigantna: pogledati digitalno "pomlađenu" verziju sopstvenog lica i proveriti da li to pomaže u prizivanju sećanja iz detinjstva. Chung je sumnjao — ali je iskustvo bilo neočekivano snažno.
Šta su naučnici uradili?
Studija objavljena u Scientific Reports vodili su Utkarsh Gupta i dr Jane Aspell sa Anglia Ruskin University. Pedeset učesnika gledalo je live video svog lica; polovina je videla lice koje je digitalnim filterom učinjeno mlađim (enfacement iluzija), dok je kontrolna grupa gledala neizmenjeno odraslo lice. Mlađe "zrcalne dvojnike" pomerali su sinhrono, a zatim asinhrono sa pokretima učesnika, posmatrajući kako to utiče na osećaj telesnog sopstva i prisećanje.
Rezultati
Učesnici koji su privremeno "usvojili" dečije lice prisetili su se značajno više detalja epizodnih sećanja iz detinjstva nego oni koji su gledali svoje odraslo lice. Henry Chung je opisao kako sećanje na vruć i vlažan dan u Hong Kongu, pa čak i detalj da je mermer groba bio toliko vreo da ga nije dotakao, isplivalo je tek nakon izlaganja pomlađenom liku.
Zašto je ovo važno?
Studija ukazuje da telo — tj. naša percepcija sopstvenog tela i lica — igra ulogu u pristupu autobiografskim sećanjima, ne samo um. To otvara mogućnosti za primenu u reminiscencijalnoj terapiji, psihoterapiji i VR-intervencijama, posebno kod osoba sa demencijom ili u tretmanima gde je cilj da pacijent razgovara sa mlađom verzijom sebe.
Ograničenja i etička razmatranja
Iako su rezultati obećavajući, studija ima ograničenja: relativno mali uzorak (50 osoba) i upotreba prostog, generičkog filtera koji nije personalizovan. Istraživači napominju da bi deepfake baziran na stvarnoj fotografiji mogao pojačati efekat, ali takve tehnike takođe otvaraju pitanja privatnosti, sigurnosti i rizika od falsifikovanih sećanja. Potrebna su veća, reproduktivna istraživanja i etički okvir pre široke primene u kliničkoj praksi.
"Za epizodno pamćenje, kontekst je uvek deo sećanja," kaže dr Jane Aspell. I dr Gupta dodaje da su VR i slične tehnike već u upotrebi u starosnoj nezi i pokazuju potencijal za dalji razvoj.
Eksperiment je korak ka boljem razumevanju kako telesni signali i vizuelna predstava sopstva mogu otključati fragmente prošlosti — ali i podsećanje da takve tehnike zahtevaju oprez, dodatna istraživanja i etičke smernice.
Pomozite nam da budemo bolji.
