Istraživači sa Dartmoutha identificirali su receptor 5‑HT1B kao moguću metu za lekove koji bi mogli pružiti dugotrajne antidepresivne efekte slične psilocibinu, ali sa manje halucinacija. Eksperimenti na miševima pokazali su da 5‑HT1B utiče na dugoročne raspoloženju relevantne promene, ali da njegova izolovana stimulacija nije dovoljna za puni terapijski efekat. Nalazi ukazuju na varijacije između polova i potrebu za daljim kliničkim ispitivanjima.
U Potrazi Za Psihodelikom Bez Halucinacija: 5‑HT1B Kao Novi Cilj Za Antidepresive
Lead image: Fotema / Shutterstock(Nautilus)
Psilocibin — psihoaktivna supstanca iz poznatih "magičnih" pečuraka — pokazao je obećavajuće rezultate u lečenju depresije i anksioznosti, često uz dugotrajno poboljšanje simptoma čak i nakon jedne doze. Međutim, intenzivne halucinacije koje prate terapijski efekat predstavljaju rizik za osobe sa predispozicijom za psihozu i povećavaju potrebu za stručno vođenim tretmanom, što podiže cenu i kompleksnost primene.
Istraživači sa Dartmoutha u radu objavljenom u Molecular Psychiatry ispituju mogućnost da se odvoje terapeutski efekti psilocibina od njegovih halucinatornih svojstava. Umesto da se fokusiraju isključivo na receptor 5‑HT2A (koji se najčešće povezuje sa halucinacijama), tim je identificirao receptor 5‑HT1B kao potencijalnu metu koja bi mogla posredovati dugotrajnije antidepresivne efekte.
Kako su istraživali ulogu 5‑HT1B?
Tim je sproveo niz eksperimenata na miševima (zbog sličnosti serotoninergičkog sistema sa ljudskim) koristeći tri pristupa za onemogućavanje ili blokadu receptora 5‑HT1B:
- genetsko uklanjanje receptora (konstitutivni knockout),
- blokada receptora tek nakon sazrevanja životinja (adutna farmakološka ili inducibilna manipulacija),
- akutna farmakološka blokada neposredno pre primene psilocibina.
Nakon primene psilocibina istraživači su pratili aktivnost mozga pomoću snimanja i mrežne analize, a ponašanje miševa merili su odmah i danima kasnije u testovima poput lavirinta, otvorenog polja i testa odloženog uzimanja hrane u stresnom (osvetljenom) okruženju.
Ključni nalazi
Rezultati pokazuju da receptor 5‑HT1B igra značajnu ulogu u dugotrajnim, raspoloženju relevantnim efektima psilocibina kod miševa. Ipak, stimulacija 5‑HT1B sama po sebi nije bila dovoljna da bi se u potpunosti reprodukovali svi terapeutski efekti psilocibina — što sugeriše da se pun terapijski odgovor verovatno zasniva na kompleksnoj interakciji više serotoninskih receptora.
Autori takođe izveštavaju o razlikama između polova: u nekim testovima koristi su bile izraženije kod ženki, dok su u drugim testovima efekti viđeni kod oba pola. To ukazuje na moguću polnu dimenziju u odgovoru na ove supstance i naglašava potrebu da se takvi faktori uzmu u obzir u daljim istraživanjima.
"Važno je pronaći tretmane koji su efikasniji i bezbedniji za pacijente, ali i da to radimo na siguran način," kaže Sixtine Fleury, prva autorka studije. "Cilj nam je zadržati terapeutske efekte bez potrebe za intenzivnim halucinatornim iskustvom."
Šta ovo znači za budućnost terapije?
Nalazi otvaraju perspektivu razvoja lekova koji ciljano utiču na 5‑HT1B (ili kombinaciju receptora) kako bi pružili dugotrajne antidepresivne efekte uz znatno smanjenje halucinatornih simptoma. Pre nego što se takvi pristupi primene kod ljudi, potrebna su dodatna istraživanja: validacija kod drugih modela, razvoj selektivnih liganada koji su bezbedni za kliničku upotrebu i rigorozne studije kod pacijenata, uključujući osobe sa rizikom za psihozu.
Ukratko, studija predstavlja važan korak ka tome da se terapeutika zasnovana na psihodelicima učini pristupačnijom i bezbednijom — ali još uvek nije rešenje spremno za kliniku.
Priča je prvobitno objavljena na sajtu Nautilus; rezultate je prenela studija u časopisu Molecular Psychiatry.
Pomozite nam da budemo bolji.
