Nikolas Alejandro Francis, docent i džez bubnjar sa Univerziteta Merilend, istražuje kako mozak obrađuje zvuk i kako psihodelici poput psilocibina menjaju auditivnu percepciju. Njegov tim je prošle godine objavio prvu studiju koja pokazuje promene na nivou pojedinačnog neurona u auditivnom korteksu pod uticajem psilocibina. Rad povezuje mehanizme neuronskog grupisanja i podešavanja pažnje sa mogućim uticajem muzike na terapeutske i memorijske efekte.
Mozak, Muzika i Psihodelici: Kako Psilocibin Menja Percepciju Zvuka
Nikolas Alejandro Francis, 44-godišnji docent na Odeljenju za biologiju i u Institutu za mozak i ponašanje Univerziteta Merilend, istražuje kako mozak obrađuje zvuk. Istovremeno je i džez bubnjar, pa svoje scensko iskustvo koristi kao inspiraciju za naučna pitanja o slušanju, pažnji i dugoročnom pamćenju. Njegov tim kombinuje proučavanje životinjskog ponašanja, neurofiziologiju i analizu podataka kako bi razjasnio kako pojedinačni neuroni u auditivnom korteksu reaguju — čak i pod uticajem psihodelika poput psilocibina.
Francis je doktorirao na Massachusetts Institute of Technology, došao je u Merilend 2011. kao istraživač i postao docent 2021. Njegova laboratorija prati pojedinačne neurone auditivnog korteksa kod miševa izloženih psihodeličnim supstancama, a prošle godine on i kolega sa UMD objavili su prvu studiju koja prikazuje efekat psilocibina na aktivnost jednog neurona u slušnim regionima mozga.
Kako je počela njegova naučna i muzička priča?
Francis kaže da ga je interesovanje za neurologiju privuklo još na Univerzitetu Ajova, kada je slušao kurs o tome kako se zvuk obrađuje u mozgu. Tražeći praktično iskustvo, našao je mesto u laboratoriji gde je mogao da uči ručno i eksperimentalno — iskustvo koje ga je zacementiralo u nauci.
Na muzičkom polju, počeo je sa klasičnim časovima klavira, a potom se oprobao u kompjuterskoj muzici i live obradi zvuka. Vremenom je više cenio neposrednost akustičnih instrumenata i vratio se bubnjevima, gde improvizacija i slušanje drugih muzičara utiču na njegove naučne refleksije o percepciji i reakciji.
Šta je ključni naučni doprinos?
Jedan od centralnih nalaza iz njegovog rada je kako neuroni međusobno koordiniraju predstavljanje višestrukih zvučnih mogućnosti u okolini. Različite neuronske grupe istovremeno predstavljaju razne zvukove i „podešavaju“ svoje odgovore — pojačavaju signale kojima želimo da posvetimo pažnju, a prigušuju one koje želimo da ignorišemo. Taj mehanizam grupisanja i koordinacije pomaže objašnjenju neurofiziologije slušanja i selektivne pažnje.
Francis takođe istražuje kako psihodelici menjaju zvučnu percepciju i kod ljudi i kod životinja. Psihodelici su povezani sa perceptualnim promenama i promenama značenja objekata u okolini, a takva iskustva mogu imati terapijske efekte. Muzika je istorijski bila deo psihodeličnih i ritualnih iskustava, a današnja istraživanja ukazuju da kombinacija muzike i psihodelične terapije može pojačati pozitivne ishode.
Studija o psilocibinu i sluhu
Prošlogodišnja studija Francisovog tima bila je prva koja je zabeležila kako pojedinačni neuron u auditivnoj oblasti reaguje tokom izlaganja psilocibinu. To je početni korak u odgovoru na pitanje zašto se zvukovi i muzički doživljaji menjaju pod uticajem psihodelika — i kako te promene utiču na pamćenje i emocije.
Francis objašnjava i neuroanatomiju koja omogućava da muzika deluje direktno na emocije: postoje putanje od moždanog stabla do amigdale koje mogu zaobići frontalni korteks, pa muziku možemo osećati snažno i pre nego što je verbalno razumemo. To pomaže da shvatimo zašto određena melodija može odmah da povuče snažne emotivne uspomene.
Dugoročno pamćenje i muzika
U laboratorijskim modelima, istraživači treniraju miševe da reaguju na određene zvukove, a potom proveravaju pamćenje i neuronske tragove i nakon meseci. Kod ljudi se takođe uočavaju dugotrajni senzorni zapisi: zvukovi kojima smo ranije pridavali značenje lakše se ponovo prizivaju. Francis napominje da kombinacija emocionalno snažne muzike i psihodeličnog iskustva može pojačati formiranje takvih tragova, ali napominje da su neka objašnjenja još u domenu spekulacija i da su potrebna dalja ispitivanja.
Zaključak i perspektive
Rad Nikolasa Francisa povezuje scensku improvizaciju i stroga laboratorijska merenja kako bi rasvetlio mehanizme slušanja, pažnje i pamćenja. Studije koje ciljaju pojedinačne neurone pod uticajem psihodelika otvaraju nova pitanja o ulozi muzike u terapiji i o tome kako sensory input može da preoblikuje dugotrajne memorijske zapise. Buduća istraživanja biće ključna za razumevanje potencijalnih kliničkih primena i bezbednosnih implikacija.
Kontakt za tipove i pitanja: Karl Hille, 443-900-7891, k h i l l e @ b a l t s u n . c o m
Pomozite nam da budemo bolji.
