Nova analiza fosila Archaeopteryx-a otkriva da su oralne papile — male mesnate izbočine na nepcu — postojale već kod najranijih ptica. Fosil, koji je stigao u Chicago Field Museum 2022, otkrio je i sitnu kost u jeziku i fine kanale u kljunu, što ukazuje na pokretljiv i osetljiv aparat u ustima. Istraživači smatraju da su ove osobine adaptacije za efikasnije hranjenje, povezane s većim energetskim zahtevima letenja.
U ustima najstarije ptice: šta nam govori Archaeopteryx o ranom razvoju ptičjih karakteristika
Close-up of Chicago Archaeopteryx skull under UV light to illuminate soft tissues. Credit: Photographer Delaney Drummond, (c) Field Museum(Close-up of Chicago Archaeopteryx skull under UV light to illuminate soft tissues. Credit: Photographer Delaney Drummond, (c) Field Museum)
Ako ste ikada gledali u kljun besne guske, znate da u ustima ptica mogu postojati neobične, mesnate strukture. Novo istraživanje objavljeno u časopisu The Innovation o nedavno proučavanom fosilu Archaeopteryx-a pokazuje da su neke od tih osobenosti — poput oralnih papila i pokretnog jezika — prisutne već kod najranijih ptica.
Fosil je stigao u Chicago Field Museum 2022. godine, a glavni preparator Akiko Shinya pažljivo je uklanjala krečnjak da bi otkrila sačuvane delove. Da ne bi oštetila osjetljive ostatke, koristila je ultraljubičasto (UV) svetlo, koje izaziva da fosilizovana mekša tkiva svetle. Upravo tada su istraživači primetili sitne svetleće tačkice koje su izgledale neobično.
„Sećam se da su me zvali: 'Jingmai, našli smo nešto čudno, dođi da pogledaš.' Pokazali su mi te sitne, svetleće tačkice i prvobitno nisam znala šta gledam,“ kaže Jingmai O'Connor, koautorica studije.
Nakon upoređivanja sa udžbenicima ptičje anatomije, tim je identifikovao te strukture kao oralne papile — male, mesnate izbočine na nepcu koje kod modernih ptica pomažu da se hrana usmeri ka ždrelu i da se spreči ulazak u dušnik. Pored papila, istraživači su u jeziku pronašli i vrlo tanku kost — jedna od najmanjih u telu — što ukazuje na visoku pokretljivost jezika, sličnu onoj kod mnogih današnjih ptica.
CT snimci glave otkrili su i fine kanale u kljunu, koji ukazuju na prolaz nervnih vlakana i izuzetnu osetljivost kljuna. Kombinacija artikulisanog jezika, oralnih papila i inervisanog, osetljivog kljuna sugeriše adaptivni pomak ka efikasnijem pronalaženju i uvlačenju hrane.
Zašto je to važno?
O'Connor ističe da se prelazak na let nije dogodio bez troškova: letenje povećava energetske potrebe organizma, pa su se razvijale strukture koje poboljšavaju unos i iskorišćenje hrane. „Ptice imaju vrlo efikasan digestivni sistem — sve je modifikovano da maksimizira unos kalorija, a taj proces počinje u ustima,“ navodi ona.
Osim toga, ove dobro sačuvane oralne karakteristike pružaju paleontolozima nove kriterijume za razlikovanje ranih ptica od drugih dinosauroidnih grupa. Do sada je bilo malo morfoloških osobina koje jasno označavaju prelaz od kopnenih dinosaurusa ka letećim ptičjim dinosaurima; oralne papile i povezane strukture dodaju vredan set osobina za takvu procenu.
Priča je prvobitno objavljena u Nautilus. Fotografija: Delaney Drummond / Field Museum.
Pomozite nam da budemo bolji.
