Istraživanje Univerziteta u Cirihu pokazuje da istovremena neinvazivna električna stimulacija frontalnih i parijetalnih regija mozga privremeno povećava spremnost ljudi da podele novac. Studija je obuhvatila 44 dobrovoljca, a efekti su bili mali ali ponovljivi. Autori naglašavaju potencijalnu kliničku upotrebu kod poremećaja socijalnog ponašanja, ali ističu da su efekti kratkotrajni i da su potrebna dalja istraživanja uz strogu etičku kontrolu.
Kratka električna stimulacija mozga privremeno smanjuje sebičnost — novo istraživanje iz Ciriha
[Getty]
Naučnici iz Univerziteta u Cirihu pokazali su da ciljano, neinvazivno električno stimulisanje dve moždane oblasti može privremeno povećati spremnost ljudi da podele novac sa drugim osobama. Istraživanje otvara uvid u mehanizme nesebičnog ponašanja i sugeriše potencijalne kliničke primene, uz jasno istaknute etičke i praktične ograničenja.
Šta su istraživači uradili?
U eksperimentu je učestvovalo 44 dobrovoljca koji su morali da odluče kako će podeliti određenu sumu novca između sebe i anonimnog partnera. Tokom donošenja odluka istraživači su istovremeno primenjivali električni impuls na frontalne i parijetalne regije mozga — delove koji su povezani sa donošenjem odluka i empatijom.
Glavni nalazi
Kada su obe regije stimulisane istovremeno, učesnici su u proseku dali veći deo novca partneru. Efekti nisu bili veliki, ali su bili konzistentni kroz grupu.
„Efekti nisu bili veliki, ali su konzistentni,“ rekao je prof. Christian Ruff, jedan od vodećih autora studije.
Zašto je to važno?
Ovo istraživanje ne samo da potvrđuje prethodne posmatranja o tome da frontalne i parijetalne oblasti „razgovaraju“ kada donosimo nesebične odluke, već pruža i dokaze uzročne veze: kad se ta komunikacija menja stimulacijom, menja se i ponašanje. Autori navode mogućnost primene kod poremećaja socijalnog ponašanja kod kojih ljudi teško uzimaju u obzir perspektivu drugih.
[Nicolas Zonvi]
Ograničenja i etika
Efekti su bili kratkotrajni — da bi promena bila dugotrajnija, potrebna je ponovljena stimulacija tokom dužeg perioda, slično treniranju u teretani. Studija je sprovedena pod medicinskim i etičkim nadzorom; učesnici su dali informisani pristanak i mogli su ga povući u bilo kom trenutku.
Prof. Ruff i kolege naglašavaju da je važno ne pretenciozno shvatiti rezultate: reč je o kontrolisanim eksperimentalnim uslovima, a primena u kliničkoj praksi zahteva dalja istraživanja, dugoročne studije i strogu etičku regulativu.
Iskustvo učesnika
Jedan anonimni dobrovoljac opisao je stimulaciju kao „topao tuš ili male kapi kiše“ na temenu i naveo da nije osećao da mu impuls direktno utiče na svest o donošenju odluka, iako su njegove odluke statistički odstupale u smeru veće darežljivosti.
Zaključak: Iako obećavajući za razumevanje neuronskih osnova altruizma i moguće terapijske primene, nalazi zahtevaju dalja ponavljanja i procene bezbednosti pre šire primene.
Pomozite nam da budemo bolji.
