Nova studija u PLOS Biology pokazuje da blaga transkranijalna naizmenična stimulacija (tACS) može povećati nesebično ponašanje u laboratorijskim uslovima. Eksperiment sa 44 učesnika u igri diktatora ukazao je da pojačana sinhronizacija frontalnih i parijetalnih regija vodi većim davanjima drugima. Autori predlažu dalja snimanja moždane aktivnosti i istraživanja potencijalnih kliničkih primena.
Može Li Blaga Stimulacija Mozga Učiniti Ljude Nesebičnijima?
Credit: Natalya Kosarevich / Shutterstock.(Credit: Natalya Kosarevich / Shutterstock.)
Altruizam je paradoks: uče nas ga još kao decu, ali mnogi ljudi s godinama postaju manje nesebični. Novo istraživanje sugeriše da bismo delimično mogli „pojačati“ takvo ponašanje direktnom, ali blagom stimulacijom mozga.
Istraživači sa East China Normal University objavili su u PLOS Biology rezultate eksperimenta u kojem je 44 učesnika igrala poznatu igru diktatora. U toj igri jedan igrač (»diktator«) odlučuje kako da podeli novčanu nagradu s drugim igračem — može zadržati celu sumu ili dati deo drugoj osobi.
Tokom igre naučnici su primenjivali transkranijalnu naizmeničnu strujnu stimulaciju (tACS) kako bi blago pojačali sinhronizaciju između frontalnih i parijetalnih regija mozga. Frontalne regije su povezane sa razumevanjem interesa drugih ljudi, dok parijetalne regije pomažu u integraciji informacija potrebnih za donošenje odluka.
BRAIN WAVES:Here, a participant receives non-invasive brain stimulation during the experiment.Photo by Nicolas Zonvi.
Rezultat: kada je sinhronizacija između ovih područja bila pojačana, učesnici su u proseku nudili veću pomoć drugim igračima, čak i kada im je to donosilo lični gubitak. Drugim rečima, blaga stimulacija je povećala nesebične izbore u okviru laboratorijskog zadatka.
"Bili smo iznenađeni koliko je pojačavanje koordinacije između dve moždane oblasti dovelo do više nesebičnih izbora", rekao je koautor studije Marius Moisa. "Kada smo povećali sinhroniju između frontalnih i parijetalnih regija, učesnici su bili skloniji pomoći drugima, čak i kada je to podrazumevalo ličnu žrtvu."
Autori ističu da su potrebni dalji koraci: direktno snimanje moždane aktivnosti tokom zadataka kako bi se bolje razumeli mehanizmi, kao i ispitivanja mogućih kliničkih primena — na primer kod poremećaja u kojima je prisutan deficit društvene brige ili empatije.
Reč je o intrigantnom nalazu koji ne predstavlja „čarobno rešenje“, ali otvara puteve za istraživanja kako bi se bolje razumelo kako različiti delovi mozga utiču na naše moralne i društvene izbore.
Pomozite nam da budemo bolji.
