Zašto ne pamtimo najranije detinjstvo? Šta nam govore istraživanja o infantilnoj amneziji

Prisetite se prve uspomene: sveće na torti, gruba dlaka porodičnog psa, miris majčinog parfema. Većina nas priseća se događaja koji su se desili tek nakon što smo imali dve ili više godina — iako mala deca intenzivno doživljavaju svet i naizgled pamte neposredne događaje. Zašto onda većina ljudi nema sećanja iz perioda pre treće godine?

Šta je infantilna amnezija?

Infantilna ili dečja amnezija označava gubitak prisećanja na rane epizodne događaje uprkos tome što bebe i mala deca formiraju sećanja. Pitanje nije samo da li se uspomene stvaraju, već i zašto kasnije postaju nedostupne za normalno prisećanje.

Šta pokazuju istraživanja na miševima?

Studije na miševima otkrile su da uspomene iz ranog perioda često ostaju u mozgu i mogu biti eksperimentalno reaktivirane. U laboratoriji Paula Franklanda u Torontu istraživači su obeležili neuronske ćelije aktivne tokom učenja kod mladih miševa. Kada su odrasli miševi „zaboravili“ naučeno, ponovna aktivacija tih ćelija vratila je ponašanje povezano sa sećanjem — što sugeriše da uspomene nisu obrisane, već privremeno nedostupne.

Dalje, životinje kod kojih mozak posle rođenja ne dodaje veliki broj novih neurona (npr. morska prasića) pokazuju manje takve amnezije, što ukazuje na ulogu razvoja mozga. Tim Tomása Ryana je takođe pokazao da imuni odgovori u trudnoći i aktivnost mikroglija — imunih ćelija mozga — mogu menjati obrazac zaboravljanja; smanjenje aktivnosti mikroglija u ključnom razvoju sprečava zaboravljanje naučenih zadataka.

Istraživanja na deci: da li beba zaista pamti?

Skeneri i eksperimenti sa malom decom ukazuju da i jednogodišnjaci formiraju vrste epizodnih sećanja slično odraslima. Nick Turk-Browne i saradnici su snimali mozgove male dece i koristili video-snimke iz perspektive deteta kako bi proverili kada i kako se sećanja gase. Sarah Power i njen tim konstruisali su jedinstvenu laboratorijsku prostoriju — eksperimentalni kontekst koji ne postoji napolju — i zaključili da deca od 18 do 24 meseca mogu kodirati i zadržati epizodna sećanja, ali je pitanje koliko su ta sećanja kasnije dostupna prisećanju.

Zašto se ta sećanja gube?

Razlozi nisu potpuno jasni. Moguće su dve glavne opcije: ili razvojne promene u mozgu (npr. snažan porast neurogeneze i remodelacija sinapsi) čine tragove sećanja teže dostupnim, ili je takvo „zaboravljanje“ posledica adaptivnog procesa — mozak očuvava suštinske, generalizovane informacije (statističke obrasce sveta), dok konkretne epizode iz detinjstva nisu nužno korisne za kasniji život.

Šta roditelji mogu da učine?

Ako želite da uspomena ostane pristupačnija, razgovor o događajima, fotografije i ponavljanje mogu pomoći da neki detalji ostanu dostupniji duže vreme. Ipak, kako ističu istraživači, „čista“ spontana epizodna uspomena kojoj dete duže vreme nije bilo izloženo često će izbledeti — što nije nužno loše: dela tih ranih iskustava verovatno utiču na razvoj i ponašanje i bez svesne prisećanja.

Zaključak

Infantilna amnezija ostaje fascinantna i aktivna oblast istraživanja. Studije na miševima i deci pokazuju da rane uspomene mogu postojati i uticati na nas na nesvestan način, i da uloge neurogeneze, imunog sistema i razvojne preraspodele veza u mozgu igraju značajnu ulogu. Razumevanje mehanizama pomoći će da bolje shvatimo kako se pamćenje oblikuje u najranijem dobu i šta nam to govori o učenju i razvoju kroz ceo život.

Kontakt: letters@time.com