Autohtoni pristup ističe da je pomeranje sata zbog letnjeg računanja vremena u suprotnosti sa prirodnim biološkim ritmovima koji zahtevaju odmor zimi i veću aktivnost leti. Autor povezuje LČV s kapitalističkim tretmanom vremena kao merljivog resursa koji favorizuje 9–17 radnike i zanemaruje negovatelje i druge radnike izvan glavne ekonomije. Umesto fokusiranja na „štednju“ svetla, predlaže se preispitivanje očekivanih radnih sati i vrednovanje rada koji održava život radi pravednije i održivije zajednice.
Autohtoni pogled: Zašto pomeranje sata zbog letnjeg računanja vremena ide protiv prirode i ljudskog ritma
Humans and nature can find balance in each other.timnewman/E+ via Getty Images
Opet je to doba godine: ponovo pomeramo kazaljke i pitamo se zašto dvaput godišnje namećemo ovaj veštački ritam svom telu i okolini. Dok akademici, političari i građani raspravljaju o prednostima i manama letnjeg računanja vremena (LČV), autohtoni pristup otvara važnu ekološku i etičku perspektivu koja se često zanemaruje.
Biološki i kulturni kontekst
Biologija i prirodni ciklusi su jasni: tokom svetlijih meseci priroda je aktivnija, a tokom tamnijih ulazi u mirovanje — životinje hiberniraju, biljke su u dormanciji. Ljudi su deo tih isteh ciklusa. Autohtona znanja, iako raznolika, dosledno naglašavaju da smo mi jednako deo prirode i da su godišnja doba vremena za odmor i cvetanje, baš kao za biljke i životinje.
A large gathering of people celebrate Indigenous Peoples Day in 2024, by watching the Sun rise over San Francisco Bay.Tayfun Coskun/Anadolu via Getty Images
Vreme, kapitalizam i kultura rada
Mnogi istraživači tvrde da je LČV produkt kapitalističkog shvatanja vremena: vremena kao merljivog, upravljivog resursa koji treba maksimizovati radi ekonomije. Kapitalizam promoviše rad konstantnog obima tokom cele godine, ne vodeći računa o sezonskim potrebama ljudi i prirode. U toj logici, vreme postaje sredstvo produktivnosti, a ne okvir za život, brigu i zajedništvo.
„Vreme je isprepleteno s prirodom“ — u autohtonim perspektivama mesec ili godišnje doba određuju zajedničke aktivnosti, a ne unapred definisani satovi.
Ko profitira, a ko se zanemaruje?
Letnje računanje vremena naročito je dizajnirano za radnike u modelu 9–17: daje im više dnevnog svetla za potrošnju i rad. Međutim, velika grupa radnika — negovateljke, dežurni radnici, medicinsko osoblje, sezonski radnici — rade izvan dnevnog svetla tokom cele godine i ne dobijaju nikakvu „temporalnu“ naknadu ili priznanje. Time se dodatno potvrđuju postojeće društvene nejednakosti.
A worker swipes a time card to clock in at the beginning of their shift.halbergman/E+ via Getty Images
Objektivizacija vremena i ljudsko blagostanje
U knjizi The Slow Professor (2016), Maggie Berg i Barbara K. Seeber pokazuju kako objektifikacija vremena dovodi do nehumane kulture rada: vreme se tretira kao kvantifikovani resurs, a odmor i briga nemaju svoju merljivu vrednost u ekonomiji. Takav pristup zamagljuje granicu između radnog i privatnog vremena i podstiče neodrživu proizvodnju i potrošnju.
Alternativa iz autohtonih praksi
Autohtoni pristupi predlažu kružno, ciklično poimanje vremena: aktivnosti se planiraju prema prirodnom kalendaru (mesečevi, godišnja doba), a rad koji održava život — briga o ljudima, zemlji i zajednici — vrednuje se jednako kao i plaćeni rad. Cilj nije maksimizacija proizvodnje, već holističko blagostanje zajednice.
Zaključak: Kako preformulisati debatu
Umesto da rasprava o LČV bude usmerena na to koliko svetla "možemo sačuvati" ili kako da iskoristimo to svetlo za veću produktivnost, vrednije bi bilo preispitati očekivanja o broju radnih sati i prioritetima ekonomije. Smanjenje pritiska da ljudi budu stalno "upotrebljivi" i prioritet davanja vrednosti radu koji održava život moglo bi dovesti do pravednijeg i održivijeg društva.
Autor teksta: Rachelle Wilson Tollemar, University of Wisconsin–Madison. Ovaj tekst je adaptiran i preveden radi srpskog čitalaštva.
Pomozite nam da budemo bolji.
