Tekst prikazuje razvoj objašnjenja za izbijanja epidemija od natprirodnih verovanja do savremenih naučnih metoda. Novo istraživanje u časopisu Cell pokazuje da SARS‑CoV‑2 nije imao neobične genetske promene pre pojave među ljudima, već se ključne mutacije pojavile nakon što je virus počeo da kruži među ljudima. To podržava hipotezu o prirodnom zoonotskom poreklu, dok primer iz 1977. potvrđuje da laboratorijske greške mogu ostaviti prepoznatljiv genetski trag.
Još Jedan „Ekser u Kovčegu” Za Teoriju O Curеnju Iz Laboratorije? Novo Istraživanje Podržava Prirodno Poreklo SARS‑CoV‑2
Security personnel keep watch outside Wuhan Institute of Virology, where some claim the Covid pandemic originated - Thomas Peter/REUTERS
Pitanje porekla pandemija vekovima je privlačilo pažnju naučnika i javnosti. Dok su ranija, predmoderna objašnjenja epidemija svakako bila natprirodna, razvoj naučnih metoda postupno je menjao razumevanje uzroka i mehanizama širenja zaraza.
Iz istorije verovanja u prirodne uzroke
Do kraja 18. veka pojavile su se ideje da prirodni događaji — poput zemljotresa, vulkanskih erupcija ili pojave kometa — mogu pogodovati izbijanju bolesti. Noah Webster je 1799. spekulisao da takvi događaji pale podzemne požare koji menjaju „opšta svojstva vazduha” i tako podstiču epidemije. Slično, krajem 19. veka lekari su pojavu „ruskog gripa” pre 1889–90. dovodili u vezu sa velikim poplavama u Kini i širenjem „organskih spora” atmosferskim vetrovima.
Kako moderna nauka menja pogled
Danas, zahvaljujući virologiji, genetici i epidemiologiji, znamo da prirodni događaji mogu doprineti epidemijama uglavnom indirektno — na primer, rušenjem sanitarne infrastrukture što vodi do širenja kolere — dok su primarni izvori mnogih novih infekcija često zoonotski. Komparativne studije pokazuju da oko 70% novih ljudskih infekcija potiče od životinja, ali identifikacija tačnih progenitorskih virusa u divljini često ostaje izazov.
Nedoumica oko porekla velikih pandemija
Zbog teškoća u praćenju i uzorkovanju, i dalje ne znamo sa sigurnošću gde je počeo grip 1918–19. niti tačan mehanizam prelaska HIV‑a sa simijskih virusa na ljude. Isto tako, poreklo SARS‑CoV‑2 ostalo je predmet intenzivne debate i više hipoteza.
Šta novo istraživanje kaže
U novom radu objavljenom u časopisu Cell, autori su uporedili genetske evolucione obrasce iz ranijih epidemija (grip, Ebola, Marburg, SARS) sa podacima o SARS‑CoV‑2. Zaključak: nijedna od analiziranih epidemija nije bila prethodno praćena neuobičajenim genetskim promenama koje bi ukazivale na unapred prilagođen soj pre pojave među ljudima. Isto važi i za SARS‑CoV‑2 — ključne mutacije, koje su poboljšale prenosivost među ljudima, pojavile su se tek nakon što je virus počeo da cirkuliše u ljudskoj populaciji.
„Iz evolutivne perspektive, ne nalazimo dokaze da je SARS‑CoV‑2 bio oblikovan selekcijom u laboratoriji ili dugotrajnom evolucijom u međuvrsnom domaćinu pre pojave,” kaže Joel Wertheim, vodeći autor studije. „Nedostatak takvih dokaza upravo je ono što bismo očekivali kod prirodnog zoonotskog događaja — i predstavlja još jedan ekser u kovčegu za teorije koje pozivaju na laboratorijsku manipulaciju.”
Autori su kao kontrast analizirali soj iz 1977. poznat kao „ruski grip” i pronašli genetske obrasce slične onima kod virusa uzgojenih u laboratoriji, što podržava ranije sumnje da je taj incident bio povezan sa ljudskom greškom pri radu s virusima.
Kontekst i zaključak
Dok će pristaše teorije o curenju iz laboratorije nastaviti da osporavaju ove rezultate, većina recenziranih naučnih dokaza i izveštaj WHO‑ovog tima upućuju na to da je najverovatnije objašnjenje prirodni prenos virusa iz šišmiša preko posrednog animalnog domaćina, potencijalno povezanog sa tržnicom u Vuhanu. Dok ne bude pronađen suštinski dokaz koji ukazuje na drugačiji izvor, najparsimoničnije objašnjenje ostaje zoonotski prelazak sa životinje na čoveka.
Autor: Mark Honigsbaum je pisac i novinar specijalizovan za istoriju i nauku o zaraznim bolestima.
Pomozite nam da budemo bolji.
