Orbitalni Data Centri i Solarni Sateliti: Kako Novi Svemirski Projekti Preoblikuju Međunarodno Pravo

Još 2011. objavio sam tekst u Boston University Journal of Science & Technology Law o svemirskom solarom prenosu energije (SBSP) i pitanju vlasničkih prava u svemiru, naročito u geostacionarnoj orbiti (GEO). Danas se ta tema vraća u prvi plan jer rastuća potreba za energijom i podatkovnom obradom — pogotovo za AI — čini koncepte poput orbitalnih data centara ekonomski i regulatorno relevantnim.

Zašto su orbitalni data centri drugačiji

Tradicionalni model SBSP predviđao je prenošenje energije iz orbite na Zemlju pomoću mikrotalasa ili lasera, što otvara veliki spektar regulatornih i pravnih pitanja: koordinaciju frekvencija, sigurnost vazdušnog saobraćaja, upotrebu zemljišta za prijemne stanice, prekogranična odobrenja i međunarodne odnose. Ako se energija troši direktno u orbiti — za napajanje data centara — najsporiji i najsloženiji „poslednji kilometar“ nestaje. Time se menja i pravna ravnoteža: umesto bitke oko prenosa energije na Zemlju, fokus se pomera na pristup orbiti, spektar, upravljanje podacima, sajber‑bezbednost i odgovornost za svemirski otpad.

Aktuelni primeri i regulatorne prijave

U januaru 2026. SpaceX je podneo zahtev FCC‑u za dozvolu da rasporedi do 1.000.000 satelita opisanih kao "orbitalni data centri" u ne‑GEO orbiti; FCC je prihvatio prijavu i otvorio javnu raspravu. Slične ambicije pokazuju Starcloud (prijava za 88.000 satelita) i projektni radovi velikih igrača poput Google‑ovog "Project Suncatcher". Startupi kao što je Aetherflux i državne politike u Ujedinjenom Kraljevstvu, Kini i Japanu dodatno ubrzavaju zainteresovanost za SBSP i orbitalnu energiju.

Pravni praznini i postojeći instrumenti

Temeljni instrumenti međunarodnog prava (npr. Ugovor o svemiru iz 1967.) su pisani za eru državnih misija i ne pokrivaju adekvatno komercijalizaciju, gusto korišćenje orbite, upravljanje podacima ili sajber‑bezbednost. Princip ne‑prisvajanja zabranjuje nacionalnu suverenost nad delovima svemira, ali ne sprečava de fakto ekskluziju kroz brojčanu dominaciju i regulatorne privilegije.

Međunarodna telekomunikaciona unija (ITU) koordinira pozicije u GEO i LEO i primenjuje pravilo "bring‑into‑use" (BIU) da spreči spekulativne prijave. Primer Rivada Space Networks pokazuje da ITU može odobriti uslovna izuzeća, ali da ostaje zahtev za kredibilnim dokazima sposobnosti: finansiranjem, proizvodnjom i rasporedom lansiranja.

Odgovornost i svemirski otpad

Konvencija o međunarodnoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu svemirskim objektima (Liability Convention) ostaje temelj za odgovornost država. ESA‑in Space Environment Report 2025 upozorava na rastuće zagušenje orbite. U SAD, FCC je 2023. sklopio sporazum sa DISH‑om i kaznio ga sa 150.000 dolara zbog neuspeha u deorbitaciji EchoStar‑7 — simboličan, ali važan presedan za sprovođenje mera protiv svemirskog otpada.

Poslovni i arbitražni rizici

Konstelacije SBSP‑data centara zavise od spektra, slotova u GEO/LEO i pouzdanih BIU rokova. Neispunjavanje rokova može dovesti do gubitka prava, kolapsa finansiranja i tužbi. Očekuje se da će međunarodna arbitraža postati primarni kanal za rešavanje sporova oko kontraktnih obaveza, tehničkih kvarova, odgovornosti za kolizije i pitanja vlasništva nad podacima. Jurisdikcije sa razvijenim arbitražnim centrima (npr. Majami) mogu privući sporove u ovom sektoru.

Šta bi se moglo promeniti

• Pristup zasnovan na riziku: Finansijske garancije i osiguranja povezane s rizikom sudara i otpada.
• Veća transparentnost: Zahtevi za deljenje pozicionih i manevarskih podataka u realnom vremenu.
• Bezbednosna pravila za prenos energije: Standardi za zaštitu avijacije i javnosti ukoliko se prenosi energija na Zemlju.
• Sajber i upravljanje podacima: Licenciranje koje uključuje zahteve za privatnost, kontrolu pristupa i usklađenost sa sankcijama.
• Jasnije procedure za sporove: Specijalizovana arbitražna pravila i forumi za svemirske sporove.

Zaključak

Orbitalni data centri i ponovni interes za SBSP više nisu samo teorija — njihove regulatorne i pravne implikacije su aktuelne sada. Dok trenutni međunarodni ugovori i regulatorni instrumenti daju okvire, oni nisu dovoljno precizni za brzi komercijalni razvoj. Sledeća decenija verovatno će doneti hitne izmene u praksi: od BIU politike i zahteva transparentnosti do novih finansijskih instrumenata i standarda za sajber‑bezbednost. Kako se tržište razvija, pitanje „dozvole = kontrola“ postaće jezgro budućih sporazuma i nacionalnih politika.

Aleksey Shtivelman je partner u kancelariji Shutts & Bowen LLP u Majamiju i član je International Litigation and Arbitration Practice Group.