Većina ljudi pogrešno veruje da su ljudi u prošlosti retko doživljavali starost zato što je očekivano trajanje života pri rođenju bilo nisko. Bioarheološki dokazi i istorijski zapisi pokazuju da su mnogi pojedinci doživeli 70+ godina, posebno ako su preživeli rane rizike. Visoka smrtnost dojenčadi značajno spušta prosečno očekivanje pri rođenju, dok oni koji prežive rani period često žive dugo.
Starost Nije Moderna Pojava — Ljudi Su I U Prošlosti Doživljavali 70+ Godina
If you made it past early childhood, your chances got better to see your golden years.Grafissimo/DigitalVision Vectors via Getty Images
Mnogi veruju da su ljudi u prošlosti masovno umirali u tridesetim godinama života. To je pogrešno: arheološki i istorijski podaci pokazuju da su brojni pojedinci — čak i u srednjem veku — doživeli duboku starost. Razlika između ove zablude i stvarnosti proizlazi iz mešanja pojmova individualnog životnog veka i statistike očekivanog trajanja života.
Kako znamo koliko su ljudi živeli?
Ja sam bioarheologinja i proučavam ljudske skelete iskopane na arheološkim lokalitetima da bih razumela uslove života u prošlosti. Starost preminulih procenjujemo posmatranjem promena na kostima i zubima koje su tipične za određene životne dobi.
Na primer, posmatram promene na zglobovima karlice koje se češće javljaju kod starijih osoba. Takođe se koristi mikroskop za brojanje godišnjih nanosa mineralnog tkiva zvanog cementum na zubima — slično brojanju godišnjih prstenova drveta. Ovakve metode pokazuju da su mnogi ljudi iz prošlih epoha doživeli 50, 60, pa i 70+ godina.
Zašto postoji zabluda?
Glavni izvor zabune je nesporazum između dve različite mere:
A researcher can count the layers within a tooth that were added over time to determine how old a person lived to be.Benoitbertrand1974/Wikimedia Commons,CC BY-SA
- Individualni životni vek — koliko je određena osoba zaista živela.
- Očekivano trajanje života (life expectancy) — prosečan broj godina koje osoba određene starosti može očekivati da će još živeti.
Nisko očekivano trajanje života pri rođenju često odražava veoma visoku smrtnost dojenčadi, a ne činjenicu da su svi odrasli ljudi umirali mladi. Ako osoba preživi rane i najrizičnije godine, prosečna očekivana dužina života nakon te tačke može biti znatno veća.
Primeri iz prošlosti i danas
Studije skeleta iz grada Čolula u Meksiku (900–1531) pokazuju da su većina pojedinaca koji su dosegli odraslo doba živeli preko 50. Istorijski zapisi navode i pojedince poput rimskog cara Justinijana I koji je, prema izvorima, umro sa 83 godine. Analize zubnog razvoja drevnih anatomskih modernih ljudi iz Maroka ukazuju da je mogućnost dugog života u rodu Homo sapiens postojala već stotinama hiljada godina.
Za kontrast, pogledajte savremene primere: u Avganistanu je očekivano trajanje života pri rođenju nisko (oko 53 godine) zbog visoke smrtnosti dojenčadi, dok je u Singapuru očekivano trajanje pri rođenju visoko (preko 86 godina) jer je smrtnost dojenčadi minimalna. I u jednoj i u drugoj zemlji postoje veoma stari ljudi, ali je proporcija starijih veća tamo gde je manje smrtnih slučajeva u ranom detinjstvu.
Šta to znači za nas danas?
Nije tačno smatrati dugu starost isključivo „modernom“ pojavom. Razumevanje razlike između proseka populacije i iskustva pojedinca pomaže nam da se bolje povežemo s ljudima iz prošlosti: u mnogim društvima postojala su višegeneracijska domaćinstva u kojima su bake i deke prenosile znanje i priče deci — baš kao i danas.
Zaključak: Niska očekivanja života pri rođenju ne znače da su svi u prošlosti umirali mladi. Ako su preživeli rane rizike, mnogi su živeli duboku starost.
Autor: Sharon DeWitte, University of South Carolina. Autorka prima sredstva od National Science Foundation.
Pomozite nam da budemo bolji.
