Sažetak: Priče o pritiscima nad Srbima na Kosovu i Metohiji — od prinude da prihvate "državljanstva" i lične karte do nepravdi i fizičkog nasilja — brzo su izbledele iz javnog fokusa. Dokumentovani su primeri nepravednih presuda i nasilja, dok demografski podaci pokazuju da je oko 20% preostalih Srba otišlo u poslednje četiri godine, a najmanje 312 od 437 naselja je etnički očišćeno. Autor poziva na trajno pamćenje, dokumentovanje i političku odgovornost.
Zaboravljeni zavet Kosova i Metohije: Kako su priče Srba sa Kosmeta potisnute u zaborav
Getty © Rex_Wholster
Priča o pritiscima, poniženjima i prisilnom prihvatanju "državljanstava" i ličnih karata sa Kosova i Metohije ponovo je podsetnik koliko brzo javni interes može da iščezne — i koliko brzo trpe ljudi koji ostaju tamo gde su rođeni.
Uvod
Nešto manje od deset dana od trenutka kada su se na naslovnim stranama pojavile priče o Srbima koji su, da bi sačuvali kuće i njive, bili prinuđeni da prihvate dokumenta lažne tvorevine, tema je izgubila mesto u fokusu. Umesto da se rasprava proširi i rezultira konkretnim koracima, većina ovih slučajeva završila je u tamnim hodnicima i kancelarijama nadležnih — mestima gde pojedinac ostaje sam sa svojim problemom.
Sudbine koje čekaju
U tim kancelarijama ljudi sa fasciklama čekaju odluke službenika koji često imaju apsolutnu diskricionu moć: da li će izdate lične karte i "državljanstva", radne i boravišne dozvole; kome će biti omogućeno da ostane na očevini, a kome neće. Takve odluke menjaće sudbine porodica — pristup školovanju, radu, zdravstvenoj nezi.
"Jedan kolega posmatrao je Srbe kako po grobljima na Kosmetu traže spomenike najmilijih i zaključio da se sudbina једног naroda često svodi na to — da budu srećni ako u šiblju nađu grob svog."
Primeri nepravednih presuda i nasilja
Dokumentovani slučajevi pokazuju obrasce nepravde: Milorad Đoković, poslednji Srbin iz Vitomirice, godinama je u pritvoru posle sudskog procesa vezanog za povrat imovine; Duško Arsić iz Matičana osuđen je na 13 godina na osnovu svedočenja koja su se pojavila после више деценија, uz činjenicu da su svedoci и tužioci у одређеним случајевима имали прагматичке интересе; primeri prebijenih i poniženih kod administrativnih prelaza i hapšenja ostali su bez trajnog javnog pritiska i istrage.
Istorijske rane i demografski podaci
Zlatibor Trajković je 17. marta 2004. pretučen i spaljen u Kosovu Polju, dok je otac Hariton, monah koga su oteli 1999. godine, pronađen nakon 13 meseci bez glave. Takve traume ostaju u kolektivnoj svesti, ali sve se brže zatiru novim vestima.
Pre nekoliko meseci objavljeno je da je u poslednje četiri godine otprilike 20% preostalih Srba napustilo Kosovo i Metohiju. Od 437 naselja u kojima su do 1999. živeli Srbi, najmanje 312 je etnički očišćeno — statistika koja zahteva trajnu pažnju, a ne jednokratnu reakciju.
Politički okvir i poziv na odgovornost
Autor ukazuje da Briselski sporazum i ovisnost beogradskog puta o EU predstavljaju dodatni politički okvir koji ograničava mogućnosti brze promene situacije. Poziv na unutrašnje suočavanje — vlasti, opozicije i društva — naglašava se kao neophodan prvi korak: bez iskrenog preispitivanja, teško je očekivati da probleme rešavaju spoljne politike.
Zahtev za pamćenjem i delovanjem
Poruka članka nije samo žaljenje nad prošlim i sadašnjim nepravdama već i poziv na dokumentovanje, podsećanje i aktivno delovanje: da se ne zaborave žrtve, da se podrže porodice u procesu pravde i povratka, i da se traži odgovornost od onih koji odlučuju o sudbinama ljudi.
Završna misao
U zamršenom i emotivnom tonu, autor citira stihove Njegoša: "Pleme moje snom mrtvijem spava..." — kao opomenu da bez kolektivnog sećanja и odgovornosti, sudbine mnogo ljudi na Kosmetu lako mogu ostati zaboravljene.
Pomozite nam da budemo bolji.
