Tim istraživača genetski je modifikovao cijanobakterije kako bi proizvodile limonen — hidrofobnu citrusnu molekulu koja se vezuje za mikroplastiku i formira agregate. Studija objavljena u Nature Communications (decembar 2025) pokazuje da se veći deo mikroplastike može taložiti u roku od oko sat vremena, omogućavajući jednostavno i jeftino odvajanje bez skupih filtera. Metod deluje obećavajuće, ali zahteva terenska ispitivanja i procenu ekološke bezbednosti pre šire primene.
Genetski Izmenjene Alge Proizvode Limonen i Uspostavljaju Novi Način Za Uklanjanje Mikroplastike
Photo Credit: iStock
Još od kada je termin "mikroplastika" ušao u javni diskurs 2004. godine — kada ga je skovao morski biolog Richard Thompson — naučnici pokušavaju da pronađu efikasan i pristupačan način za uklanjanje ovih sićušnih, ali široko rasprostranjenih zagađivača.
Nova studija objavljena u Nature Communications u decembru 2025. prikazuje obećavajući pristup: istraživači su genetskom modifikacijom dobili cijanobakterije (vrstu „algi") koje proizvode velike količine limonena, mirisne citrusne molekule. Prema analizi Josha Blooma sa American Council on Science and Health, limonen može pomoći da se mikrodelovi plastike brže i jeftinije izdvoje iz vode.
Kako funkcioniše metod
Ključ je u svojstvu limonena — on je hidrofoban, što znači da se ne meša lako sa vodom, slično kao i mnoge vrste plastike. Istraživači su ugradili gen za limonen-sintazu u genom cijanobakterija, zbog čega modifikovane ćelije izlučuju limonen na veoma visokim nivoima. Kada voda zagađena mikroplastikom dođe u kontakt sa ćelijama obloženim limonenom, nastaju površinske interakcije koje vode ka formiranju agregata (klupčadi).
„Kako se vezuju, formiraju se agregati, i kada ti klupci postanu dovoljno veliki, gravitacija obavi ostalo. U roku od oko sat vremena, veliki deo mikroplastike se taloži na dno kao sediment,“ napisao je Bloom u analizi.
Prema autorima studije i Bloomu, taloženje omogućava odvajanje mikroplastike bez skupih i lako zapušenih filtera — sediment se može ukloniti mehanički ili drugim jednostavnim postupcima.
Prednosti i ograničenja
Prednosti: metoda deluje jeftino i hemijski neutralno, oslanja se na fizičko-surface interakcije i potencijalno može da skalira za tretman vode u velikim sistemima bez komplikovane opreme.
Ograničenja i sledeći koraci: iako su laboratorijski rezultati obećavajući, potrebni su pilot-projekti na terenu, procene uticaja na okolinu i bezbednosne procene pre široke primene. Posebna pažnja mora da se posveti kontroli i sprečavanju nekontrolisanog širenja genetski modifikovanih organizama u prirodnim ekosistemima, kao i proceni šta se dešava sa naslagama koje sadrže koncentrisanu mikroplastiku.
Zaključak: Reč je o interesantnoj primeni površinske hemije i sintetičke biologije koja može da ponudi praktično rešenje za deo problema mikroplastike, ali zahteva dalje testiranje i regulatornu procenu pre primene u prirodnim staništima.
Izvori: studija u Nature Communications (decembar 2025) i analiza J. Blooma (American Council on Science and Health, februar).
Pomozite nam da budemo bolji.
