Sina, 28, pomoćnik montaže iz Teherana izgubio je posao zbog rata i dugotrajne internet-cenzure koja je paralizovala prihode malih studija. Nakon traumatičnih noćnih napada 5. marta i masovnih otpuštanja 17. marta, vratio se u rodni Nejšabur bez uverenja da postoji posao kojim bi se vratio u život pre sukoba. Primirje mu je pružilo jednu dan-dve nade, ali ekonomske posledice i dalje ga drže zarobljenog u neizvesnosti.
Moji snovi u Iranu bili su mrtvi pre primirja — priča montažera iz Teherana
An Iranian woman carries a painting in a street market in northern Tehran, Iran, on April 16, 2026 [Abedin Taherkenareh/EPA]
Sina* (28) radio je kao pomoćnik montaže u jednom teheranskom studiju za video-sadržaje. Nakon vojnog roka odbio je da se vrati u rodni Nejšabur jer je verovao da mu tamo nema perspektive; u Teheranu je napredovao od pomoćnika kamermana do pomoćnog montažera. Sve se promenilo kad je sukob zahvatio zemlju i internet gotovo prestao da radi — studiju su opale prihode i na kraju je propao, a Sina je ostao bez posla i prihoda.
Od trenutka eksplozije do potpunog kolapsa
Ujutru kad je rat počeo, bili smo na brifingu i pili čaj. Kolega je doneo sveže kroasane. Potom smo čuli huk lovačkog aviona, zvižduk i eksploziju. Umesto panike, prvo nas je obuzela radoznalost: popeli smo se na krov sa šoljama u rukama i gledali stubove dima. Sledeća eksplozija bila je mnogo bliže — tada smo potrčali niz stepenište.
Grad se brzo zaustavio. Vozač nije mogao da prođe kroz kolaps, pa smo pešačili 40 minuta pod pržećim suncem pored zaglavljenih automobila i uplašenih ljudi. Vratio sam se baki koja je bila presrećna što me vidi, i pokušao da se priberem pred televizorom, ali internet je bio nedostupan. Bez Instagram-a i onlajn igara, dosada je postala nepodnošljiva, a prinudna odvikavanja — kao pušenje pred bakom — samo su pojačavala teskobu.
U danima koji su usledili grad se ispraznio. U zgradi je ostalo samo pet od 12 stanova, a u prodavnici nije bilo mog brenda cigareta ili je cena bila duplo veća. Pokušao sam dva puta da kupim VPN: prvi je radio jedan dan, drugi put me je prodavac blokirao čim sam uplatio novac.
Noć 5. marta ostala mi je urezana u pamćenje: probudile su me blage detonacije, a potom je usledio rafal eksplozija — više od deset, svaka na manje od deset sekundi. Baka se skamenila pored mene držeći mi nogu; to je bio najbliži osećaj smrti koji sam ikad doživeo.
Bez sirena i bez skloništa, kako je baka podsetila na iskustva iz Iran-Irak rata, sve je delovalo još bespomoćnije. Menadžer je prvih nedelja verovao da će sukob brzo prestati, ali 17. marta imali smo poslednji onlajn sastanak: dugovi su rasli, fakture nisu plaćane, internet je i dalje bio pod kontrolom, i studio je objavio masovna otpuštanja — za Novu iransku godinu (21. mart) ostalo bi samo 200 ljudi, svi ostali su otpušteni bez plate.
Povratak kući i ugasla nada
Sa neizvesnom platom za mart i očiglednom nemogućnošću da se oslonim na bakinu penziju ili oca koji već izdržava četvoročlanu porodicu, doneo sam tešku odluku da se vratim u Nejšabur. Desetosatni put autobusom kroz tihe, prazne puteve i poslednji prizori Teherana ostavili su me u stanju šoka. Menadžer mi je kasnije objasnio da studio praktično ne može da se oporavi ni kad bi se internet sutra vratio — prihodi su pali na nulu.
Kad je objavljeno primirje, osetio sam bljesak nade koji je trajao oko jedan dan. Danas mi se život svodi na četiri zida: internet je i dalje u velikoj meri ugušen, ekonomija je razorena, a tržište rada koje je postojalo pre 28. februara jednostavno nije obnovljeno.
Spoljna scena se polako menja — ljudi izlaze na ulice i možda pokušavaju da nastave dalje. Za mene, međutim, za sada nema ničega što bi se moglo nastaviti. Ne znam koliko još mogu da izdržim.
*Ime promenjeno iz bezbednosnih razloga
Pomozite nam da budemo bolji.
