23 Miliona Godina Stari ‚Mrazovitiʼ Nosorog Otkriva: Nosorozi Su Nekada Lutali Visokim Arktikom

Decenijama su fragmenti fosila stajali zaboravljeni u muzejskim fiokama — paleontološki „hladni slučaj” koji je čekao da ga razreše moderni metodi. Prvobitno prikupljeni 1986. godine od strane dr Mary Dawson, ti ostaci su sada identifikovani kao nova izumrla vrsta nosoroga: Epiaceratherium itjilik.

Devon Island is one of the largest uninhabited islands in the world.©Bart Figas/Shutterstock.com

Gde je nađen? Fosili su pronađeni u Haughton krateru na Devon ostrvu, Nunavut, na oko 75° severne širine — približno 1.000 km iznad Arktičkog kruga. To čini ovu jedinku najsevernijim nosorogom ikada zabeleženim.

These rhinos did not have any horns.©Michael Tripoli / CC BY 4.0 / PhyloPic –Original/License

Ime i starost

Vrsta je dobila ime itjilik (izgovara se eet-jee-look) po inuktitut reči za „mraz” ili „mrazovito”, koje je tim odabrao u konsultaciji sa Inuk elderom Jarloo Kiguktakom. Životinja je stara oko 23 miliona godina i potiče iz ranog miocena.

The Haughton impact crater is in the Canadian High Arctic.©Denni / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons –Original/License

Kako je identifikovan?

Istraživanje kojim je vođena dr Danielle Fraser iz Canadian Museum of Nature (objavljeno 2025) spojilo tradicionalne paleontološke metode sa najsavremenijim tehnikama: analizu drevnih proteina iz gleđi zuba i obimno matematičko modeliranje evolucije nosoroga tokom 40 miliona godina. Proteini iz gleđi dali su molekularni „otisak” koji je pomogao da se utvrdi srodnost sa zapadnoevropskim vrstama.

The “Frosty” rhino is more closely related to European species like woolly rhinoceros.©Catmando/Shutterstock.com

Šta nam govori fosil?

Ovaj primerak je izuzetno dobro očuvan — oko 75–80% skeleta — jer je bio sahranjen u mekim jezerskim sedimentima kratera koji su sprečili dalju mineralnu zamenu i deformaciju. Nosorog je bio bez roga, visok oko 1 metar u grebenu, vitkije građe (uporediv veličinom sa indijskim nosorogom), sa četiri prsta na prednjim nogama.

Fossils from the Epiaceratherium genus are typically found in Europe.©Manon Hullot, Céline Martin, Cécile Blondel, Damien Becker and Gertrud E. Rössne / CC BY 4.0 / Wikimedia Commons –Original/License

Okolina i ekologija

Arktik pre 23 miliona godina nije bio ledena pustinja: dokazi iz Haughton kratera ukazuju na hladno-umerenu šumu sa borovima, brezom, lišćarem i jelom, koju je okruživalo duboko kratersko jezero. Takva zaštićena mikroklima verovatno je omogućila opstajanje velikih sisara uprkos ekstremnim sezonskim ciklusima svetlosti — mesecima tame zimi i stalnog dana leti.

Implikacije za migracije

Analize pokazuju da je Epiaceratherium itjilik bliže povezan sa zapadnoevropskim miocenskim nosorozima nego sa ranijim nalazima iz Severne Amerike. To podržava ideju da je Severni atlantski kopneni most (preko Grenlanda i Islanda) ostao prohodan duže nego što se ranije mislilo, omogućivši dvosmerne migracije velikih sisara u ranim periodima miocena.

Nasleđe i značaj

Otkriće završava gotovo 40-godišnju istragu koju je započela dr Mary Dawson — tim je navodno naveo njen doprinos u novoj studiji, čime je odato priznanje njenom radu. Kombinacija dobro sačuvanih fizičkih ostataka i molekularnih podataka čini ovaj nalaz jednim od najznačajnijih u arktičkoj paleontologiji, jer pokazuje neočekivanu ekološku fleksibilnost nosoroga i novu sliku drevne geografske povezanosti između Evrope i Severne Amerike.

Zaključak: Epiaceratherium itjilik dokazuje da je Visoki Arktik pre 23 miliona godina bio združljiv sa bujnim šumskim staništima i služio je kao ruta za razmenu faune između kontinenata — otprilike dvadeset miliona godina kasnije nego što su prethodne hipoteze predviđale.