Nova studija otkriva da bi urbane bašte na krovovima i slobodnim parcelama u Evropi mogle zadovoljiti do 28% potreba za voćem i povrćem za oko 190 miliona ljudi. Analiza 840 gradova u 30 zemalja pokazuje da bi 4.500–7.500 km² urbanih površina moglo proizvesti 11,8–19,8 miliona tona godišnje. Prednosti uključuju smanjenje transporta, hlađenje gradova i bližu hranu; glavni rizici su zagađenje zemljišta teškim metalima i mogući gubitak rekreativnih zelenih površina.
Gradske Bašte Mogu Zadovoljiti Do 28% Potreba Evrope Za Voće I Povrće
An urban garden in A Coruña, Galicia, Spain. —Gustavo de la Paz/Europa Press—Getty Images
Većina gradskih krovova i napuštenih parcela danas deluje zapušteno ili neupotrebljivo — ali nova studija objavljena u časopisu Sustainable Cities and Society pokazuje da bi ti prostori, pravilno uređeni, mogli postati plodne urbane bašte. Autori procenjuju da bi urbane površine mogle zadovoljiti do 28% potreba za voćem i povrćem za oko 190 miliona ljudi u Evropi.
Kako su došli do ovih brojki
Istraživanje na čelu sa Stepanom Svintsovom iz Leibniz Institute of Ecological Urban and Regional Development (Dresden) koristilo je geografske informacione sisteme (GIS) za mapiranje raspoloživih krovnih i zemljanih površina u 840 gradova iz 30 evropskih zemalja. Uzeli su u obzir nagib krovova (ograničili su ih na najviše 2° zbog mogućih problema sa erozijom i oticanjem), klimu, stopu isparavanja, dužinu vegetacione sezone i konkurenciju za zemljište.
Ključni nalazi
Istraživači procenjuju da bi između 4.500 i 7.500 km² urbanih površina moglo biti korišćeno za uzgoj — što je ekvivalentno površini do dve Majorke. To bi moglo doneti između 11,8 i 19,8 miliona tona voća i povrća godišnje, odnosno do 28% potreba za 190 miliona ljudi. U proseku, do 9% gradskog pečata (footprint) moglo bi podržati uzgoj na krovovima, a oko 7,2% uzgoj na zemlji.
Primeri iz studije: Berlin bi mogao zadovoljiti do 45% svojih potreba proizvodnjom unutar grada, dok bi Cerdanyola del Vallès (kod Barselone) prema modelima imala višak proizvodnje i mogla bi pokriti oko 140% lokalnih potreba.
Prednosti urbane poljoprivrede
- Smanjenje emisija stakleničkih gasova zahvaljujući kraćem lancu snabdevanja i manjem transportu.
- Rešavanje problema "poslednje milje" — hrana bliža potrošačima, često dostupna pešice ili biciklom.
- Doprinos ideji 15-minutnog grada: osnovne potrebe dostupne u krugu od 15 minuta.
- Smanjenje efekta urbanog zagrevanja: vegetacija na krovovima i parcelama hladi okolinu leti.
- Društvene i zdravstvene koristi: rekreacija, angažman zajednice i pozitivni efekti na mentalno zdravlje.
Rizici i ograničenja
Autori upozoravaju na nekoliko važnih ograničenja: u južnoj Evropi ograničava dostupnost vode i visoka evaporacija, a na severu kraće vegetacione sezone. Poseban rizik predstavlja zagađenje zemljišta: teški metali (olovo, cink, kadmijum, nikl) iz saobraćaja, industrije ili starih objekata mogu kontaminirati useve. Takođe, svaki hektar predviđen za proizvodnju hrane manje je prostor za rekreaciju i javne zelene površine.
"Treba da izniveliramo krovnu površinu," kaže Prajal Pradhan, koautor studije. "Zato primenjujemo pravilo od dva stepena."
Praktični zaključci
Studija ističe da je fokus na niskotehnološkim, zemljišnim sistemima uzgoja — lakšim za širenje među lokalnim zajednicama nego skupi vertikalni ili hidroponski sistemi. Da bi urbana poljoprivreda bila sigurna i održiva, potrebne su mere: testiranje i, po potrebi, sanacija zemljišta, zaštitne barijere, pravilno odvodnjavanje i planiranje koje usklađuje proizvodnju sa potrebama rekreacije i biodiverziteta.
Autori zaključuju da, uz odgovarajuće politike i mere bezbednosti, potencijalne koristi — ekološke, prehrambene i društvene — znatno prevazilaze rizike.
Pomozite nam da budemo bolji.
