Stogodišnja misterija: „Bolest spavanja“ koja je utonula stotine hiljada u san — i zašto i danas ostaje neobjašnjiva

Pre oko sto godina, paralelno sa poznatim talasom španskog gripa, svet je pogodila manje poznata, ali veoma zagonetna epidemija encefalitisa lethargica (EL) — tzv. „bolesti spavanja“. Između 1917. i 1930. godine EL je zahvatila stotine hiljada ljudi i procenjeno je da je usmrtila oko 500.000 osoba, dok je veliki broj preživelih ostao trajno oštećen.

Šta je encefalitis lethargica?

Encefalitis lethargica je neurološki sindrom čiji su simptomi varirali od teške pospanosti i letargije do nesanice, manije i delirijuma. Mnogi pacijenti su tokom akutne faze imali simptome slične gripu, a kod preživelih je često nastupala hronična faza sa poremećajima sličnim Parkinsonovoj bolesti.

Dvofazni tok bolesti

Prema izveštajima i analizama, EL se generalno opisuje kao dvofazna: akutna faza sa gripolikim simptomima i ekstremnom pospanošću (ili, ređe, uzbuđenošću/manijom), a zatim — kod mnogih — hronična faza sa rigidnošću, tremorom i promenama u ponašanju. Oko 50% preživelih je ostalo trajno promenjeno, a taj procenat je bio još viši među decom.

„Imamo posla sa vrstom bolesti spavanja koja ima neuobičajeno produžen tok,“ pisao je prvi opisivač bolesti Constantin von Economo 1917. „Prvi simptomi su obično akutni, sa glavoboljom i malaksalošću. Zatim se javlja pospanost, često praćena delirijumom iz kojeg se pacijent lako može probuditi […]. Ova delirantna pospanost može dovesti do smrti brzo, ili tokom nekoliko nedelja, ili može ostati nepromenjena nedeljama ili mesecima.“

Koji su mogući uzroci?

Uzrok EL ostaje nepoznat. Tokom decenija pojavile su se različite hipoteze:

• Povezanost sa gripom: Početna sumnja poticala je iz vremenske poklapanosti sa pandemijom španskog gripa i iz istorijskih izveštaja o sličnim neurološkim simptomima iz ranijih epidemija. Međutim, kasnije analize istorijskih uzoraka mozga nisu dale jasne dokaze da je virus influence direktno uzročio EL.
• Enterovirusi: Studija iz 2012. predložila je enterovirus kao mogućeg kandidata, jer su neki enterovirusi poznati po tome da izazivaju neurološke posledice kod ljudi (poliovirus je član te grupe).
• Autoimuni mehanizmi: Druga teorija je da je u pitanju postinfektivni autoimuni odgovor, što bi moglo objasniti širok spektar neuroloških oštećenja — ali teško je objasniti masovno i brzo geografsko širenje samo autoimunim mehanizmom bez jasnog uzročnog patogena.

Danas većina stručnjaka ističe da za sada ne postoji konačan dokaz koji bi jednoznačno potvrdio bilo koju od ovih hipoteza. Moglo bi se raditi i o interakciji infektivnog agensa i imunološkog odgovora domaćina.

Posledice i nasledstvo bolesti

Posledice EL bile su razorne: mnogi preživeli ostali su trajno invalidizirani, sa promenama ličnosti, psihotičnim epizodama i parkinsonskim simptomima. Zadnji poznati preživeli iz velikog talasa, Philip Leather, preminuo je 2002. godine u 82. godini, veći deo života provevši nepokretan u instituciji. Danas je EL izuzetno retka — u poslednjih ~85 godina prijavljeno je svega oko 80 slučajeva — ali misterija njenog porekla ostaje predmet naučnih istraživanja.

Zašto je važna ova priča danas?

Encefalitis lethargica podseća nas da novi ili nekonvencionalni neurološki sindromi mogu imati ozbiljan i dugotrajan uticaj. Razjašnjenje porekla EL moglo bi unaprediti razumevanje postinfektivnih neuroloških poremećaja i pomoći u zaštiti od sličnih pretnji u budućnosti.

Zaključak: Iako je epidemija EL uglavnom prestala, bolest ostaje jedna od najvećih medicinskih zagonetki 20. veka. Dalja paleopatološka i molekularna istraživanja istorijskih uzoraka, zajedno sa savremenim studijama neuroimunologije, mogu jednom razjasniti šta je izazvalo ovaj tajanstveni talas bolesti.