Pregled u JAMA Network Open pokazuje da se pouzdanost dijagnostičkih intervjua razlikuje po vrstama poremećaja, pri čemu su najbolji rezultati zabeleženi kod poremećaja zavisnosti, naročito opioidnog. Autori su koristili Cohenov kovens za procenu test‑retest pouzdanosti (feb 2024. — sep 2025.). Kritike ukazuju na nedostatak podataka o pouzdanosti pojedinačnih instrumenata i na spajanje različitih formata intervjua. Potreban je stroži metodološki okvir i razmatranje simptoma kao spektra umesto strogo binarnih dijagnoza.
Novo istraživanje u JAMA: Pouzdanost dijagnostičkih intervjua za mentalne poremećaje varira — najbolje rezultate imaju poremećaji zavisnosti
Evidence on the reliability of mental health diagnostic interviews has long been mixed.Photograph: Olga Pankova/Getty Images(Photograph: Olga Pankova/Getty Images)
Novo pregledno istraživanje objavljeno u časopisu JAMA Network Open ukazuje da pouzdanost dijagnostičkih intervjua, najčešće korišćenog načina za postavljanje dijagnoza mentalnih poremećaja i poremećaja zbog zloupotrebe supstanci, značajno varira u zavisnosti od konkretne bolesti.
Šta su autori radili
Laura Duncan, profesorica psihijatrije na McMaster University u Kanadi i jedna od autorica studije, zajedno sa saradnicima pregledala je radove koji su merili test-retest pouzdanost dijagnostičkih intervjua u periodu od februara 2024. do septembra 2025. godine. Za procenu pouzdanosti korišćen je Cohenov kovens (Cohen's kappa), statistička mera koja pokazuje koliko često ista dijagnoza ostaje konzistentna pri ponovljenoj primeni intervjua, uz korekciju za slučajne podudarnosti.
Glavni nalazi
U proseku su najpouzdaniji bili intervjui za poremećaje povezane sa zloupotrebom supstanci, pri čemu je najviša pouzdanost zabeležena za poremećaj zbog upotrebe opioida. Autori to objašnjavaju time što su kriterijumi za poremećaje zavisnosti uglavnom zasnovani na merljivom ponašanju — na primer, broj popijenih pića — dok su kod poremećaja poput depresije ili anksioznosti simptomi subjektivniji i teže merljivi.
Kritike i ograničenja
Dr Michael First, autor SCID-a (Structured Clinical Interview for DSM‑5), izrazio je nezadovoljstvo jer studija ne daje dovoljno podataka o pouzdanosti pojedinačnih instrumenata. Takođe je kritikovao to što su autori delili podatke o "potpuno strukturisanim" i "polu‑strukturisanim" intervjuima, iako ti formati očigledno funkcionišu drugačije u praksi: potpuno strukturisani intervjui strogo slede skript i daju veću ponovljivost, dok polu‑strukturisani omogućavaju kliničke probe i provere koje mogu poboljšati tačnost, ali i dovesti do veće varijabilnosti odgovora između sesija.
"Podaci o formatu intervjua često nisu jasno prijavljeni u izvornoj literaturi," navodi Duncan, što dodatno ograničava mogućnost poređenja instrumenata jedan-po-jedan.
Šta ovo znači za praksu i istraživanje
Studija ističe potrebu za strožijim metodološkim standardima i jasnijim izveštavanjem o tipu i načinu primene dijagnostičkih instrumenata. Dok neki stručnjaci i dalje nadaju se razvoju objektivnih laboratorijskih testova za mentalne poremećaje, autori ukazuju i na alternativni pristup: pomeranje fokusa sa striktnih binarnih dijagnoza ka proceni simptoma na kontinuumu ili spektru.
Zaključak
Rezultati sugerišu da dijagnostički intervjui nisu univerzalni "zlatni standard" i da njihova pouzdanost zavisi od tipa poremećaja i dizajna intervjua. Potrebna su dodatna istraživanja koja će detaljnije razdvojiti instrumente i jasno prijavljivati format i okolnosti testiranja kako bi kliničari i istraživači mogli donositi informisanije odluke o izboru alata.
Pomozite nam da budemo bolji.
