DSM Menja Pravila: Po Prvi Put Biologija Utiče Na Dijagnozu Mentalnih Poremećaja

DSM (Diagnostic And Statistical Manual Of Mental Disorders) dugo je bio osnovni priručnik kliničke psihijatrije — zajednički jezik za lekare i istraživače. Do sada je u velikoj meri zasnivao dijagnoze na ponašanju i simptomima, ali naredno izdanje planira sistematičnije uključivanje neurobioloških saznanja. Kao član strateškog odbora DSM‑a (maj 2024 — avgust 2026) i pododbora za integraciju neurobiologije, učestvovao sam u razmatranju kako i kada uvesti biologiju u priručnik.

Šta su biomarkeri i zašto su važni?

Biološki faktori su mehanizmi koji mogu doprineti razvoju bolesti, ali nisu nužno kvantitativno merljivi u kliničkoj praksi. Biomarkeri su, nasuprot tome, objektivni i merni pokazatelji (npr. nalaz u krvi, snimak mozga ili genetski skor) koji ukazuju na biološki proces povezan s bolešću ili odgovorom na terapiju.

U drugim granama medicine biomarkeri su svakodnevica: HbA1c za dijabetes, nivoi holesterola za kardiovaskularni rizik, CT sken za merenje tumora. Psihijatrija tek treba da postigne sličan nivo pouzdanosti i primene.

Zašto danas nemamo opšte prihvaćene biomarkere za psihijatriju?

Postoji nekoliko razloga: biološke promene u osnovi mentalnih poremećaja su često suptilne i heterogene; psihijatrijski entiteti su u velikoj meri sindromi sa preklapajućim simptomima; i snažni su uticaji okoline, traume i porodične istorije koji komplikuju razdvajanje bioloških i psihosocijalnih faktora. Takođe, stanje koje danas nazivamo jednom dijagnozom verovatno obuhvata više podtipova sa različitim patofiziološkim mehanizmima, pa je nerealno očekivati jedan univerzalan biomarker za ceo entitet.

Najperspektivniji napreci u neurobiologiji

Iako istraživanja još traju, izdvajaju se tri obećavajuće oblasti:

1. Biomarkeri za Alchajmerovu bolest

Tradicionalno, potvrda Alchajmerove bolesti oslanjala se na klinički nalaz i postmortem identifikaciju proteina amiloida i tau. U martu 2025. FDA je odobrila krvni test koji detektuje određene oblike ovih proteina, što predstavlja prvi primer biomarkera koji povezuje promene u mozgu i ponašanju kod neurodegenerativnog poremećaja.

2. Imunski markeri

Imunosni sistem je povezan sa psihičkim stanjima – kod depresije, na primer, CRP (C‑reaktivni protein) je povišen kod približno 30% pacijenata. To sugeriše da bi CRP mogao identifikovati podtipove depresije koji drugačije reaguju na specifične terapije.

3. Genetski rizik i poligenski skorovi

Pojedinačni geni obično ne uzrokuju psihijatrijske bolesti direktno, ali više varijanti rizika može kumulativno povećati verovatnoću oboljenja. Poligenski skorovi rizika (PRS) kombinuju te varijante i obećavaju kao jedan od alata za procenu genetske dispozicije, naročito u kombinaciji sa psihosocijalnim faktorima.

Kako će to uticati na DSM?

Umesto naglog uvođenja neproverenih testova, DSM timovi rade na postepenom, nijansiranom pristupu: uključivanju biomarkera koji imaju dovoljno naučne podrške i navođenju uputstava kada i kako ih koristiti u kombinaciji sa kliničkom procenom. Cilj je da DSM ostane praktičan alat za kliničare, a istovremeno omogući prelaz ka preciznijoj, personalizovanoj psihijatriji.

Ključna poruka: Ne očekuje se jednokratna revolucija — radi se o korak‑po‑korak integraciji bioloških saznanja koja će, kako dokazi budu jači, pomoći preciznijoj dijagnostici i lečenju pacijenata.

Zaključak

DSM nije savršen, ali pruža zajednički okvir za rad stručnjaka. Kako neurobiologija napreduje — kroz biomarkere Alchajmerove bolesti, imunološke markere i genetske skore rizika — imamo priliku da postepeno obogatimo dijagnostičke kriterijume. Jednog dana pacijent može doći u ordinaciju sa genetskim izveštajem, nalazom krvi i snimkom mozga koji zajedno pomažu timu da postavi precizniju dijagnozu i odredi personalizovan tretman. To je cilj koji vodimo u budućnosti psihijatrije.

Ovaj tekst je adaptiran iz originala objavljenog u The Conversation pod Creative Commons licencom.