Fotografsko pamćenje je mit — Zašto sećanje nije kamera (i zašto je to zapravo prednost)

Holivud obožava supermoći: nisu sve povezane sa plaštovima ili kosmičkim zracima — neke su kognitivne. U filmovima i serijama često se pojavljuju likovi koji jednom pogledaju stranicu, prostoriju ili lice i kasnije rekonstruišu svaki detalj s navodnom neprikosnovenom preciznošću. Primeri su Suits, Sherlock, Devojka sa tetovažom zmaja, pa i dečji lik Cam Jansen koji kaže "Klik!" i tako navodno aktivira svoje fotografско pamćenje. Nedavno je scena iz serije The Pitt u kojoj studentkinja medicine izrecituje sve podatke sa nestale digitalne table dodatno učvrstila ovu predodžbu.

Zašto fotografskog pamćenja nema?

Ideja da mozak objektivno snima iskustva, čuva ih netaknutim i kasnije besprekorno reprodukuje zvuči primamljivo — ali nema naučnih dokaza koji bi je potvrdili. Kao istraživač pamćenja, mogu reći da ljudsko pamćenje nije snimač: ono je rekonstruktivan proces. Kada prizivate sećanje, vi ne „puštate snimak“, već sastavljate prošlost iz fragmenata dostupnih u tom trenutku.

Ovaj proces oblikuju mnogi faktori: signali i tragovi koji vas usmeravaju pri prisećanju, vaše trenutno znanje, ciljevi, stavovi i raspoloženje. Pošto su ti faktori promenljivi, isto sećanje može delovati drugačije danas, sutra ili posle deset godina — ponekad neznatno, ponekad značajnije. Zato su sećanja često nepotpuna i sklona greškama.

Memory doesn’t scan through a bank of static, stored memories.janiecbros/iStock via Getty Images Plus

Eidetika, šampioni pamćenja i HSAM

U literaturi, najbliže popularnoj ideji fotografskog pamćenja jeste eidetna imaginacija — kratkotrajna sposobnost da se vizuelno „ponovno vidi" upravo skinuta slika. To je retko, najčešće kod dece i obično iščezava u adolescenciji; čak i tada eidetne slike brzo bledi i mogu sadržati izobličenja ili pogrešne detalje.

Takmičari u pamćenju zaista postižu neverovatne rezultate — memorisanje hiljada cifara ili čitavih špilova karata — ali to nije rezultat unutrašnjih foto-aparata. Njihova snaga leži u sofisticiranim strategijama i sistematskoj praksi: mnemotehnike, povezanosti, mentalni dvorci i druge metode. Bez tih strategija u svakodnevnim situacijama, njihovo pamćenje nije fundamentalno drugačije od prosečnog.

Postoji i fenomen poznat kao Highly Superior Autobiographical Memory (HSAM) — ljudi koji mogu da se sete detalja iz skoro svakog dana svog života. Ipak, i oni nisu imuni na izobličenja i greške, a mnogi opisuju tu sposobnost kao iscrpljujuću jer teško zaboravljaju negativna iskustva.

Even mundane moments can be recalled by the rare people with highly superior autobiographical memory.Slavica/iStock via Getty Images Plus

Zašto zaboravljanje ima smisla

Zaboravljanje nije nužno kvar; ono je adaptivno. Savršeno pamćenje bi otežalo apstrakciju i primenu naučenog na nove situacije — zaboravljanjem se brišu nepotrebni detalji, a zadržava se suština. Takođe, prigušivanje sećanja na negativne događaje pomaže emocionalnom oporavku. Selekcija i modifikacija sećanja pomažu i u održavanju stabilnog osećaja sopstva.

Praktične posledice mitova o pamćenju

Vera u "savršeno" pamćenje oblikuje kako ocenjujemo učenike, svedoke ili pacijente i utiče na pravne i obrazovne prakse. Oslobađanje metafore kamere i prihvatanje da je mozak pripovedač — koji uređuje, tumači i preformuliše prošlost u svetlu sadašnjosti — može dovesti do realističnijih očekivanja i bolje primene saznanja o pamćenju u praksi.

Zaključak: Fotografskog pamćenja u smislu precizne mentalne kamere nema. Ali rekonstruktivna, interpretativna priroda našeg pamćenja nije mana — to je mehanizam koji nam omogućava da učimo, prilagođavamo se i živimo sa prošlošću koja nas oblikuje.

Autor: Gabrielle Principe, College of Charleston (tekst preuzet iz The Conversation)

Napomena autora: Gabrielle Principe ne radi za, ne savetuje, nema akcije u i ne prima finansiranje od kompanija ili organizacija koje bi imale koristi od ovog članka. Nije prijavila relevantne afilijacije izvan akademskog imenovanja.